Prosvetni glasnik

28

'.1Р00ВВТНИ ГЛАСНИК

До истог резултата долази Јум и на основу раније изводенога става који гласи: да све оно што је у нашој свести, састављено је из последњих недељивих делова. Тбга ради Јум издваја за себе посдедњу просторну јединицу и посматра је. Као шго смо видели, то по њему није ништа немогуће. Први суд, који Јум доноси на тај начин о њо.ј, гласи: да је просторна тачка нераспрострта, јер просторност претпоставља сложеност; она је проста, дакле нераспрострта. Али за то се ипак не сме рећи да је она ништа. На против, она је испуњена садржајем: њен је садржај осећај вида иди пипања. Одузмемо ди јој тај садржај ми смо је лишили егзистенције; она је у том случа.ју постала равна апсодутноме ништа. То исто важи и за представу нростора. Ако постоји, она мора да има садржај; мора да буде састављена из реалних тачака које су последњи едементи Фарбе или осећаја пипања, јер иначе она не би могла да буде дата у свести као представа. То јест лишимо ли је садржаја, то она губи своју егзистенцију баш као и реална тачка, ако је лишимо њеног садржаја. Ма како ствар узели дакле, представа празног простора је немогућа. Овим је у гдавном завршен позитивни део Јумовог учења о простору и времену. У четвртој и петој секцији он покушава да отклони и побије замерке које се могу да учине учењу о недељивости просторних тачака, подвргавајући уједно строгој критици основне постулате математичке. У колико је Јум успео да ослободи Финитизам свих замерака и у колико су његове замерке против математике оправдане, видећемо у критичком деду који ће доћи мадо после, а сада прелазимо на најважнију партију негативног дела његовог третирања. Јум почиње са замеркама против његовог учења. Прва од њих сасгоји се у следећем. Обично се тврди да иростор мора за то да буде дељив до у бесконачност, јер је теорија о недељивости математичких тачака апсурдна. Ова је теорија пак због тога апсурдна, што Је математичка тачка немогућа; њена је вредност равна нули, а од самих нула које су по својој вредности равне ансолутноме ништа не може да постане нешто позитивно, реадно. Ова би замерка, веди Јум, бида потпуно умесна када између бесконачне дељивости простора и иреалности математичке тачке не би бидо нешто треће, а то је реална просторна тачка. Простор је, као што смо видели, састављен из недељивих тачака иснуњених садржајем боје или чврстине и то је то треће што ставља ван сваке сумње апсурдност учења о бесконачној дељивости. Иди, боље рећи, као што сам Јум каже: апсурдност учења о немогућности реалне тачке и бесконачне дељивости простора ставља ван сваке сумње тачност учења о реалним, недељивим просторним тачкама. Друга пак замерка која се чини финитистичком учењу еастоји се у тврђењу да би се просторне тачке, кад би их било, мораде про-