Prosvetni glasnik

396

ДРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

РеФерат гласи: Г«давном Иросветном Савету Част ми је поднети следећи тавештај о „Теориској и ирактичној педагогији" Габријела Компејреа у преводу Г. Ристе Огњановића. Г. Миодраговић и ја поднели смо исцрпне реверате о делу и нреводу, и на основу њих, Савет је, на 865 састанку, 25 Фебруара 1904 донео одлуку „да бн се дело могло употребљавати као уџбеник у средњим школама само тако, ако би га преводилад поправио према напоменама реФерената". Еако је писац доцније свој превод, по његовим властнтнм речима, „пажљиво и врло савесно ирегледао и исправио све на што су оцењивата указали били, изуз.ев транскрипције имена страних аутора", и поднео га поноваСавету, а Савет га повова Г. Миодраговићу и мени упутио, то смо ми опет реФерисали о делу. У мом реФерату (штампан у „Просв. Гласнику", март, 1905) ја сам нашао да је „Г. Огњановић исправио свој цревод према учињеним напоменама" онде где смо исправке већ сами ми реФеренти чинили, али да преводилац „ипак није успео да свој превод учини течнијим (погрешно штампано „тачннјим"), чистијим, разз г мљивијим в . Г. Миодраговић је нашао „да је преводилац поправио све кругшије грешке изнесене му у реФератима нашим", али „да би нревод још више добио кад би га проиустио кроз руке добар познавалац нашега књижевнога језика". Дело смо обојица још и раније билн топло препоручили. На основу свега тога Савет је на свом 898 састанку од 26 јануара 1905 донео одлуку „да се ова књига може употребљавати као уџбеник у учитељским школама, и да. се може набављнти за књижнице народних и средњих школа кад преводилац пре штампања учини у њој све исправке према напоменама реФерената". Преводилац је после тога штампао књигу као 118 издање Коларчеве задужбине 1907 године. Подневши је Министарству Просвете, он је молио „да се сходно одлуци (т. ј. преноруци Министарства) изда распис за ово дело", Министарство је послало Савету на оцену, а Савет по трећи пут упутио је нама истим реФерентима да прегледамо „да ли је преводилац исправио означене грешке преиа учињеним напоменама". Ја сам понова прегледао превод Г. Огњановића, и, колико сам могао видети без поређења с оригиналом, он је сад бољж него што је био. Пре свега напомене које су му учињене нри лрвом ирегледу, преводилац је усвојио; н транскрипцију имена страних писаца сад је извео по цр.Јдоруци, што није био учинио подносећи дело на други преглед (остатак ранијег писаља имена налази се још стр. 267 прим.). После, напомене које су му учињене ири другом лрегледу, он је такође усвојио. Пасажи који су му раеије били ознаиени као нејасни и тешко преведени, преведени су сад јасно и чисто ; то су они који се сад у штамианој књизи налазе на стр. 21, 22, 23, 26, 28, 30, 37. Мма, до-душе, гато би се могло језиву замерити; тако уиотреба некњижевне речи „Фраиирати" (сгр. 165), неправилна употреба множине од речи „властелнн" („властелини" стр. 352) н т. д. Ипак се превод може слободно означити као у главном добар. Ењига се може читати лако, а то је за иревод доста, књига је, међутим, сама по себи врло добра, и ми у њој сад имамо добро дело у добром нреводу. Према томе мишљења сам да књига г. Огњановића заслужује препоруку која се тражи. 2 март, 1908 г. Београд. Павле Иономп..