Prosvetni glasnik

службенц део

7

је узвишено, јер је природно". А како би одговорио онај строги цензор из Утике, ЈКато, на ово питање? Не би ди му изгледадо ужасно, достојно најстрашни.јих казни занимати се другим чиме тодико, носвећивати своје најдрагоценије и најмидије време читању, то време које се може употребити на посдове достојне мужа, на орање, обрађивање земље, на живот на седу; њему коме су све врдивге биде „ћепе разсеге" и „заШ ћепе разсеге". Какав замишљени пристадица Сакија Мунија гдедао би у читању сметњу ведику ведикоме, једином циљу човека на земљи, да се потпуно погружи, без осећаја и бода у Нирвану. Песимиста би прокдео страшном кдетвом читање, јер пробуђује опет варљиву вољу за овај живот пун пдача, беде и патњи, распухује пдамен његов за часак да опет све" потоне у досаду, беду и чаму. Хришћански оци сагдасни су са обожаваоцима корана, и свети Августин исто би учинио да је на месту Фанатичнога МустаФе, са адександриском библиотеком, са књигама које одводе сдаб дух човека грешна од непроменљивих, јединоспасавајућих, вечитих истина редигије. Тешко је одговорити на такво питање. Оно је неодређоно и треба знати с чијег се гдедишта одређује та корист, шта се сматра за корист. II сам појам и користи и штете релативан је и разни су погдеди појединаца на њих. Ја мисдим да читање треба да врши неки утицај на читаоца, и тада према утицају одређује се корист. Свакако, тај утицај треба да развија човека, да му развија нојмове, осећаје, укус и мисди, да дејствује у једном извесном одређеном правцу, чији је циљ да начини од читаоца човека који стоји на висини свога времена, својом кудтуром, својим начином мишљења, осећајима својим, цедом својом дичношћу. Разуме се да може да се утиче само на нешто што већ ностоји, на нешто на шта може да се утиче. Кад нема семена у земљи не може ностати ни биљка. Од земљишта (а то је дектира, васпитање, окодина) зависи врдо често успевање биљке, на пдодном земљишту дакше ће се она развити у диван украс природни но на непдодном, песковитом земљишту. Има опет биљака које најбоље успевају на таквом. Разна је корист и разан утицај према природама и накдоностима, треба их развити, раширити, ојачати, усавршити. Тешко је сдожити „иШе с1и1сГ" н ретко ко успева у тешком томе иосду. Ведики је јаз између онога што појединац мисли да треба да чита и онога шта чита. Он треба да се стара да му укус постане такав да једног дана не буде морао да се застиди онога шта чита. Али су разни укуси и одавна је пада она прастара мудра изрека: 1)е §'и8Ш)и8 поп ез! сНзри1;ап11ит. Оно што се може изменити у правцу који се сматра за добар треба се старати да се измени. Разнодикост укуса ипак не показује савршеност једних и безвредност других људи, који цедог живота читају бајке (као што прича Негшап Неззе у КиКиг г1. XX Јаћгћ.) и у причама надазе све своје задовољство, раздикују се много од других који се опет баве само озбиљном дектиром, ади то доказује само да су укуси раздични и ништа више. По Ниче-у само се онај може назвати правим читаоцем „кога је бар једном књига коју чита дубоко усхитида и бар једном ранида дубоко" — дакде који ју је читао иогружен дубоко у њу, мисдећи само о њој, удубљен дуго и истрајно. Декарт је преиоручивао само размишљање а за књпге није марио, (једном је рекао пријатељу који га је пи^дв-^цде му је библиотека: