Prosvetni glasnik

276

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

— Одељак о заменицама треба да је иотнунији: о унотреби личних (као енклитика и за појачавање, имаоца у 2. и 3. п. итд.), присвојних и осталих придевних заменица (тај, онај, сам), нешто о постању заменице 3. л. он, она, оно и и (и, ја, је), о примању и из одређ. вида придевског (такав и так-и — такв-и, таков-и), о мењању заменица на ов, ин; више о повратној заменица се код глагола, кад већ доста помиње из науке о облицима итд. — И део о глаголима могао је бити нотпунији: о постању трајних и учестаних глагола I. и II. степена, п но којнм се врстама глаголским мењају итд., па би ту било места и трпном стању. Деоба глагола на иодметне и иредметне, чини нам се боља и прегледнија. — Код ирилога могло се више рећи о постању, где Је требало навести све случајеве: од 4. п. ј. ср. р. описних придева, па и поређених, и придевиих еаменица; од некадашњег 6. п. мн. на ски и ки (скн и кн), као и од неких именица у неким падежима (6. и 2. п. — широм, паопачке, безобзирце) и падежима с нредлозима итд. Требало би навести и све важније: за време, место, начин итд. — Исто то и о аредлозима и њихову постању, и навести који се слажу с којим падежима. Могло се нешто рећи и о спајању њихову с именицами и с глаголима, и каква значења дају овим последњим (по Миклошићу). — И о ностајању свеза могло би се више рећи (засебне речи, од прнлога, придевних заменица и сложени изрази). — Рекли смо већ да није гребало говорити о реченицама код свеза, и навели разлоге за то. Овде ћемо навести шта је још требало рећи код појединих врста реченица. Сиојне реченице везују се и прилозима: такође, то; које — које, делом — делом; изразима: с једне стране — с друге стране, у једну руку — у другу руку, час — час, прво, друго итд.; за тим, по том, па онда итд. Суиротне реченице и свезама: и, ала, да, а да, та, те, е, ну, а ну, да ну, ма, ема, еле, и иначе. Раздвојне и са: а — а, али, те — те, воља — воља, ја ли — ја ли, ја — ја. Прве и друге још и без икаквих свеза. Исто тако и иодређивапем сложене реченице треба допунити. Временске реченице везују се и прилозима: истом, нетом и таман. И требвло је навести случаје кад се радња и у главно.ј и у сноредној једновремено догађа, кад се у главној догађа раније или доцније него у споредној, и које се свезе тада уцотребљавају. Код начинских свеза мало су обрађене реченице за начин, за поређење о којима нсшто у напомени говори. Код комнаративпих реченица требало је разликовати четири случаја: за једнакост, неједнакост, погодбу и тврђење или казивање нечега супротног главној реченици. Први случај се казује и заменипама (какав — такав, колики — толики), те их овде код свеза и не помиње, али то не чини ни код релативних реченица. И у исказним реченицама могао је бити опширнији и навести разпе случаје. За иоследичне реченице није довољно речено, којим се свезама везују, него и у којим случајнима оне долазе (после показних заменица и ирилога, безличних израза итд.). Тако исти и за узрочне. И о намерним реченицама требало је рећи у којим случајима далазе (после којих глагола).