Prosvetni glasnik

280

ПРОСВЕХНИ ГЛАСНИК

код уиотребе ре®лективне замениде, и другде. У том је смеру и г. Лалевић, поред напгах назива, наводио и опште научне термине, латинске; али ни то не увек. 3. Ради боље прегледности потребно ће бити да г. Лалевић учини неке нзмене у распореду граднва, према напоменама које излажемо посебно. II Посебне напомене. (Наводимо, у главном, ио реду који је у рукоиису г. Лалевића). Стр. 3. У примерима за логичкн подмет требало га је истаћи курзивом како је то учињено код обичног, граматичког подмета, нарочито у оваквим реченицама: Стаде вика људп и жена. У деФиницији прирока место „само" треба ставити „обично" или „најобичније" (стоји прирок у личном глаголском облику). Ту би још ваљало напоменути да је ирирок глевни Факгор у реченици (без вегаје не може ни бити, ио њему се подмет и налази, те би управо требало прво о њему и говорити), а затим, да је опет у прироку главни чинилац глагол. Стр. 4. У глаголе непотиуна значења (јесам, иостанен...) не би требало убрајати и оне с допуном у инФиннтиву (почети, моћи, морати...), јер су они ипак ирирок, рецимо „граматички", а допуна им одговара предмету (Он поче певати — он поче песму...), односно читавој иредметној реченици (Он иоче да пева, ја морам да идем...). Али, кад се већ узме онако (то чнни и Маретић, па и Новаковић), онда те случајеве не треба мепгатн са „именским" (помешаннм) прироком; него би се могло рећи да се прирок зове „глаголским" (или „чистим") све дотле, док су у њему само глаголски облици (Он иева, он је аевао, он иоче иевати, он је био иочео иевати...), а иначе, ако у њему има и која друга реч, обично име, онда да се назове „иомешан", или „именски", како неће г. Лалевић, а како се до сад звао. Случаји са ирилогом у прироку (Он је ту) могу се лако објаснити баш и као прирок, и иоред другог назива („нменски"), само би и ту требало, као оно код подмета, чинити разлику и издвојити „граматички" прирок према „логичком", који је у осталом тако простран, да може у се примити и сваки глаголски додатак, који се нарочито хоће да истакне. (Разлика је: Он је метнуо главу у торбу — у истини — и: Он је метнуо главу у торбу, тј. дрзнуо се, — у иренесеном смислу!) Стр. 3. Напомена о реченицама као иодмет требало је да дође, као што је, сасвим добро, напомена о логичком иодмету, после тачке о реченицама без иодмета; тако би се боље истакло како се оне само чине да су без подмета. Стр. 5. Слагање прирока са ближим нодметом, било по броју (т. 3.), било по роду (т. 4. а), било по лицу (т, 2. напом.) боље је издвојити у засебну општу 1.аномену; овако је расцепкано. Тако би исто било згодније издвојити у једну растурене наиомене о слагању прирока ио смислу (т. 6, а, г, 8.). Стр. 6. Заслучајеве: Главари нису војска; Трећина су војннци... тачније је и боље рећи: да је глагол увек у множини. Стр. 9. и даље. У одељку о додацима у реченицн г. Лалевић уводи у неколико нове називе. Тако он, ирво, место „иодметових" додатака (епнтети) наводи „именске", што је сасвим онравдано, јер нема само подмет оних додатака него свако име (управо . сунстантив: именица и личне именичке заненице), па ма шта оно бидо у реченици. Али је г. Лалевић стао на пола.