Prosvetni glasnik

502

просветни гласнпк

Да је у добрих утицај аналогије (ст. 175), то се не може доказати. — Да је у дубровачком тјезијех — тезијех (ст. 184) дисимиладија, то нримерима (ст. 71) није доказано; биће пре да су ту утицали облици као тега тему. — Дубровачки облици тбга тем/у и сл. чакавска образовања не објашњавају ништа с обзиром на чешке и пољске адјективске наставке. Остале категорије имају мање шарен материал. — Сумњиво је да ли је презенс гл&да помагао да иснадне ј у императиву. — Више је него сумњиво Решстарово објашњење облика аориста могах (ст. 199—200). У синтакси (ст. 207—222) Решетар мало опширније говори о Једној црногорској конструкцији у којој се место дуала са бројевима може констатовати плурал, и о предлозима. Тачно је да се Форма генитива у косовско-ресавском гово]»у унотребљава као локатив (упор.. Агсћ. ХХУ 217), ја у то никад нисам сумњао, и ту Решетар има право. Моје место које Решетар цитира (Диал. карта 82), и које је кратко и можда тако написано да се могло тумачити на Решетаров начин. имало је да назначи само то да на могућност употребе генетива у локативу код неких именица јасно упућује нас наставак х (на пр. код а-основа). Из тога се види да ја ту појаву сматрам као морфолошку. Облици који су потиснули тај локатив, т. ј. генитиви брда и сл. онда ме се нису ни тицали. Трећи део ове расправе, који обухвата трећину целога дела,сачињавају лексичке особине (стуб. 221—816) које је Решетар забележио у разним местима, анарочито у Дубровнику, Ирчању, Беловару,. Озринићима, и које у разним правцима одступају од онога што је до сада познато. Из свега овога види се јасно, надам ср , да ово Решетарово дело нема права да носи име „Штокавски диалекат". Оно говори искључиво о појавама неких јекавско-икавских говора. Такав наслов лако би могао да заведе недовољно унућенога читаоца. Свакако би било боље да се ова књига зове „Прилози о јекавско-икавским говорима", или друкчије како, што би боље одговарало ономе што она садржи. (Из »Косгшк аЈатиз^усгпу* I. 1908, А. Велић. превео М. Ивковпћ.)