Prosvetni glasnik
8*
IIАУКА И НАСТАВ А
115
неколико иута (а доцније у множини). То приправници скупа са мноч говоре. Н. ар. Ја: „Глава*. Они : ,Глава!" — в Око." — ,Око!" — »Очи". — „Очи!" — „Нос''. — „Нос!" — ,Уво". — „Уво!" — г Уши!" — ,Уши". — „Овоје теме". — „Теме!" — „Ово је потиљак". — „Погиљак" — „Ово се зове врат". — „Врат!" и т. д. Ну не треба од једанпут све показати. Прво неколико и најважнијих делова на глави, па кад се једно добро научи, прелазити даље на ситнпје и ман>е важне делове. С новим увек треба да дође и пропитиван.е, обнављаље онога што је већ учено. Сад већ могу доћи изрази: „ово се зове", „то се зове", „оно се зове"... Да би деца разумела значај ових речи нека је препоручена ова слика: „Ово код мене зове се рачунаљка; оно тамо зове се табла; то пред тобом зове се таблица". Или: „Овај ђак зове се Стојимир; тај ђак зове се Јосиф ; онај ђак зове се Вићентије"... Пошто се попамтила имена важнијих органа и чула, треба прећи на бројне односе у којима се појављују. Н. пр. „Јаимам: једно—два ока". На ово ока ударити гласом. „Ти имаш два ува, један нос... Он има две руке, две ноге, два колена... На једној руци имаједан, два... пет прста; на другој опет пет прста... Ја имам, ево. два образа, једно чело, једну главу и т. д. Дела реч, нарочито њен последњи слог мора се изговорити јасно и чисто, те да се уоче падежне промене појединих речи. Јер деци чудновато изгледа кад се овамо каже око, уво, глава, раме, па онда: имам два ока, једну главу, два рамена, две ноге. Како им је необично при мењању ових речи, тако је исто и у падежним нроменама других иленида; јер се именице њиховога матерњег говора не мењају по нашој падежној промени, већ само у једнини и множини у 1. падежу имају различне облике. Ту разликутреба при говору истицати, а погрсшке исправљати. Ако деца-ту разлику с почетка не уоче, говор ће доцније киптити погрешкама, а нарочито у слагању падежа с нредлозима. Ово разликовање може се показати: давањем томе и томе, дозивањем, узимањем од тога и тога, идењем с тим и тим, гледањем у то и то, и т. д., слично с нредавањем падежа у IV разреду. За ово нису потребни особени часови. Погрешке су свакидашње — свакад их и ноправљати. Дете је нпр. задоцнило на час. Еад уђе и стане, питам га где је било. „Био сам у воденицу, код воденицу, на воденица", „дао сам код овце" (сена) и т. д. Ја га дотле негирањем поирављам, док се само не поправи, или докле га ја, и старији не поправе. Свака реч или реченица мора се правплно акцентовати. У противном дете понавља за мном реч или реченицу дотле, докле год не удари гласом где је потребно. А ово бива после неколико понављања 1 .
1 Ово није ии мала ни лака ствар. Ми хоћемо да деда не само говоре српски ио кадупу »вдашкога.«, већ да се ири говору осеАа она мглодичпоет и иријатпоет сраскога говора...