Prosvetni glasnik

1150

ПРОСВЕТНН 1'ЛАСНИК

тано, па да затим покаже највећу р^дост, кад то пронађе. Не само различите расе паса, него и разне индивидуе псеће показују веома променљиве карактере и темпераменте. У индивидуалном погледу пае је такођер веома занимљива животиња. Они једнострани испитивачи, који хоће да виде у животиња само аутоматску механику, потпуно превиђају стварност, кад гледају у т. зв. дресури животиња само интедигенцију човека гато дресира. Истина је да има ионеких вештина у животиња, које као да подупиру такво гледиште. Ну кад човек не дресира пса или другу интелигентну животињу у извесним вештинама, ради чуђења иубдике, већ их посматра без предубеђења, тада ће он много боље да позна праву интелигенцију посматраних животиња. Животиња постаје, тако рећи, његов сарадник и ногађа његове жеље и намере, као н. пр. ловачки кер, овчарски пас, бернардинац, пудла итд. Ове животиње имају изврсно памћење, асосирају своје енграме, образују одатле своје опште представе и знају врло добро да искористе своја сећања и искуства, да би у доцнијим радњама били паметнији и да не би више чинили глуиости и немарности као раније, уонште да би своје поступање подешавали према својим искуствима. Што њима недостаје — то је говор. Истина они изјављују неке гласове, који изражавају извесна душевна стања, и чине сходне мимичне покрете, као што радимо и ми људи. Ну овај је говор инстиктиван, а не конвенционалан. Међутим псн насигурно науче да разумевају извесне, често пута за њих одређене речи човечјега говора, ма да су неспособни да их изговарају за човеком. У томе лежи извесна подобност да науче барем нешто у разумевању човечјега говора. Ево примера: Један пас, ирске расе, иде врло радо у шетњу са својом господарицом. Он је запамтио да његова господарица, која у кући обично носи сандале, при изласку у шетњу навлачи ципеле. Чим дакле она почне да навлачи обућу код куће, пас се узнемири и показује несумњиве знаке очекивања шетње. То је логичан закључак. Један мој пријатељ има пса, који је мелез од овчарског пса. Еад се господар обуче ради изласка, пас се сав срећан приближи, машући репом и очекујући шетњу.. Кад му мој пријатељ каже еасвим мирно: „Не, данас не можеш поћи", пас се тужно удаљи и опет легне. Кад мој пријатељ није обучен, али псу каже: „Хоћеш ли са мном поћи?", онда овај весело поскочи ка вратима. Један господин води сваког вечера, сем суботе, свога бернардинца у шетњу. Сваког вечера, сем суботе, пас весело скаче и умиљава се пред вратима, очекујући шетњу. Али суботом он оставља свога господара на миру, не дајући од себе никаквих знакова. Он зна дакле већ да је то дан неизласка, субота. Много су знатније духовне подобности у т. зв. човеколиких мајмуна. Они могу индивидуално да граде проналаске. Они нису само способни да их предају у наслеђе својим потомцима, јер немају го-