Prosvetni glasnik

74

ДРОСВЕТНИ ГДАСНИК

уопште, за све, док се не генерализује. И тога ради мислиоци, заузети психолошком педагогијом, непрекидно су тражили и то с највећим паштењем оно што је било корпсно свима, да би на тај начин све више и више доспели, у наше доба, до научног посматрања индивидуе. То је постало лако, нарочито крајем ХУШ века, када се установише нове школе, засноване на новим/ принципима, циљајући практичном васпитању; интересовање које се од тада поклањало индивидуалном животу ученика, постало је природна одлика романтичне периоде; последице овога покрета осећају се још и данас. На тај начин, на прил1ер, констатујемо у Немачкој око 1800 доста озбиљне покушаје да се одредп што је могућно тачније посебни карактер ученика и еволуција, код свакога од њих; објављујући посматрања чињена на ученицима, покушава се да се подстакну и други васиитачи да раде то исто. Мало по мало па се пажња усредсредила на многоструким аномалијама детињим, или боље „његовим погрешкама", на деликатнијим патолошким одликама, које су ипак тако изобилне кад се посматрају у маси; појавише се многобројне књиге о педагошкој патологији; прва је од свију била она 1 ј . 81гитре11-а. И учињени иокушај да се стварно позна специјална природа свакога ученика и да се о томе води што је могућпо више рачуна, доста се дуго појављивао у редакцији бележака разредних, нарочито оних, које су предаване ученицима по њихову изласку из виших школа. До половине XIX века, у овоме се налази кирактеристичних ствари, које по старању којим су вођене изазивају наше иоштовање, а што се пак тиче ученика за које су вођене ове белешке, и који су доцније постали знатни људи, веома је пријатно, преневши се у доба њихове младости прочитати забелешке о њиховој будућности, које им назначаваху њихови проФесори. Но, према овакој методи васпитавања одмах се појавише противници. Неохуманисте, дошавши до власти, нарочито после Г. А. \УоН-а и Гг. ТШегзсћ-а хтели су да разредни програм буде све, а ученици само нешто, у колико буду примили, пригрлили овај програм. Празан идеал узвишеног хуманитета, који је био позајмљен од грчко-романских писаца, и који је требало преко и помоћу њих да се створи, тај идеал спречаваше да се да достојно место садашњици, стварности. Вредност човекову једино сачињаваху знање књижевности и знање језика. У то исто доба држава је узела на себе бригу да организује више школе, и да учврсти своје нраво старања н надзора над њима. Проширење све веће и веће које узеше на себе ове школе, велики број ученика који се све више нагомилавао у једном истом разреду, велики број наставника који су сви радили један поред другог у истој школи, све је то принело да се створи механизам у настави и васпи-