Prosvetni glasnik

НАСТАВА И КУЛТУРА

исто саопштава религиозни осећај сам собои у евој сво.јој озбиљности. Свакојако, врл.о је далеко од ове „иителигенције наклонасти" до „интелигендије резоновања која проистиче помоћу речп", алиједпа води другој, и кад не би паклоност претходила интелигендији, „све би речи, које изражавају осећања, љубав, напослетку моралне идеје, задуго остале без значаја за дете". 1 Без сумње су јога утисци, који се детету саопштавају наклоношћу, „иролазни, тако нестални као сеике", но, понављајући се, ти утисци, ипак, не проиуштају, а да у њ не унесу клицу „извесних склоносги", за које се може имати интереса да се култивишу. Корачање „човеч.јег рода" овако је: „утисци, спрва врло мали и нетачни, али који се често понављају, истављају се све то више; ускоро, оии уносе у душу ' диснозицију која им увек олакшава обнављање и, на тај начин, принрема се пут осеЖајима. ко.ји располажу нашим животом". Не заборављамо да наклоност претпоставља урођене осећаје, да не можемо саопштити детету своје страсти, своје емоције, своје разнолике утиске, до само тако ако су му те страсти, те емоције, итд. „природне", и „ако клица њихова у њему већ постоји" ; „да се један покрет пропагира, треба да постоји у души диспозиција да га прими и прихвати; но та. диспозиција (међутим) може остати инертна и успавана". Васпитање, дакле, није некорисно; оно помаже измиљење осећања, оно им олакшава или им задржава развијање, оно извршује одабирање међу њима; свакојако, није у његовој моћи да их изазива или да их ствара; у аФективном реду, каогод и у интелектуалном, оно није никад нити може бити до само подстрекач; но, можда би осећаји детињи били за увек латентни и збуњени, кад му се не би нружило прилике, да о њима постане свесно, кад се ти осећаји нс би индиректно пробудили у њему. Васпитање наклоношћу или васнитање примером чак има много већу вредност од оне, коју смо ради да му припишемо и дамо. Детету, од рођења, недостаје иницијативе; оно ради само по наклоности. Ако му се не пробуди дух, ако се остави само себи, остаје потпуно утонуло у учмалости, ностаје, глупо. И тако, није истина да ће оно само собом научити да говори, као што мисли Русо; још је мање поДобно да ствара језик, као што опет мисли 'Ген. „Много је речено, да су језици створени из потребе, да су то усавршени крици"; што се нак, тиче детета, то не стоји; „оно не проналази речи само собом и понавља само онеречи, за које би чуло да су изговорене, оно не назива животињу по њезину гласу, већ ако му се у том није дао пример ; Говор, у својем најнесавршенијем облику, на тај начин је плод подражавања". Није то само истина^ са идејама, већ и са* осећајима,

1 Дитирано дело II, IV.