Prosvetni glasnik

694

11р0светпи гласнпк

„поновивепи заповосх оддучно п озбнљпо". Е1а послсдњсм месту троба учинптп да дете осети да тврдоглавство у непослушпости пеће довести до наше капитулације. Ш. * Како поправити вољине погрешке — У 1Ј ЕЛисаИоп бр. 2 за јуни 1913 изложсни су оии иринципп: 1) Лаиоћа (несталиост) — Дако је опо дете које претпоставља радљивост размишљању. Ако ово претпостављање потиче из живе потребе за радом, треба се нотрудити и ирионути да се темперамепат модпФикује, „тако да буде задовољан осредњом радљивошћу". Ако пак потиче из очевпдне и јасне одвратности према размишљању, лечење ће се састојати „у директном и непрекидиом вежбању пажње". Вежбаћемо дете да обрати пажњу: „пре свега после свршеног акта" позваћемо га га осмотри последпце своје псразмпшљене радљнвости. Потом га треба ставптп нред проблем сасвим обичног држања и понашања, ако се одлучи да остане слепо, једном речју треба учинити да му се пред очима појаве обзирп, који су му измакли. „И сама игра може нам црпћи у иомоћ, кад обујпма пажњу (ту су игре у којима се побеђује): жеља за победом всзује мобилан дух, и потреба да се рачуна са последицама због рђавог учења присиљава на размишљање". Напослетку пишта толико не вреди колпко правило, стално примењивапо п које обвезује да се буде пажљив и да се савлађује. 2) Неодлучност — Неодлучност може цроистпцати из лагане, споре пптслигепцпје плп са бојажљива карактера, и у тим случајевима треба угицатп и дсловати па интелигенцију илп па карактрр. Неодлучност такође моа^е бити последица недостатка и немања воље. У том случају ваља створити, умножити што више прилике, у којима би неодлучно дете манифеетовало своју вољу, а избегавати оно у којпма би се оно ноказало неодлучно. Не треба се плашити тога ако би се неодлучност пресекла и ирекинула ауторитетом; „много је боље одузети слободу, него ли нустити и оставпти је да се компромитује". Доцније, тражиће се од детета да се оиредели само и брзо. Пазиће се при том да му се остави што је могућно вшпе иницијативе. Потребно је такође да иађе одлучпости и код својих родитеља, и такође да му се да прилике да с времена на време осети смешну страну коју пружају неодлучни. 3) Слабост — Ако потиче са темперамента, зарад њезпног лечења треба прибећи игијени. Ако пак проистиче, што се обично и уопште дешава, са пзвесног недостатка и погрешке осећајности, потражнћемо код детета слабу страну којом се можемо користити или га водити. Та слаба страна послужпће пам као ослонац. Не троба се плапшти да се у овој прилици чак послужимо п погрешкама и недостатцпма дечјпм, да би га само пзлечили његове слабости воље: „Нека би то чак била изешност, кокетерпја или самољубље; истина све су те одлике ружпе, треба и њима прибећи, ма и ировизорно, како бп апатпчно аете учинили осстљивим према нечем, и подобно за ма какав напор. Чпм оно буде, понављаним п учестанпм искуством, осетило задовољстно да ради и да успева, одмах ћемо се и непосредно дохватити овога задовољетва, које је једино добро и од тога тренутка престаћемо да се обраћамо порочним склоностима којима смо спочетка прибегавали". Тражиће се од детета да уме да отпочне и да настави, а тако исто да никад не остави какав посао недовршен; помоћи ћемо му да савлада тешкоће: „да само себе победи". Важно је напослетку да нађе спасоносан пример у моралној енергији оних који њим управљају.