Prosvetni glasnik

НАСТАВА И КУЛТУРА

751

реакције, које ирате аФекте, толико важне да у њима неки, као што ћемо доцније видети, иалазе суштину самих аФеката. Једни без других се никад не јављају. За то, како вели један старији Француски испитивач страсти (ГгМаиИ), само богови т. ј. чисто душевна бића и биљке т. ј. чисто Физиолошка, несвесна органска тела, немају аФеката. И у самом душевном животу аФекти чине, како Вунт веии, у неку руку средину између простих осећања,, из којих су састављени и вољних радњи које из њих постају. Шта су аФекти по својој психолошкој природи? Сва сдожена осећања (ннр. елементарна естетичка) не називамо аФектима. Чнме се онда разлику.ју аФекти од осталих простих или сложених осећања? Одговор је: само својом јачином. Афекти су сложена осећања која трају само извесно кратко време и у једном тренутку достижу толику јачину, да готово искључиво завладају свешћу, те је отуд и њихово дејство на организам врло силно. Афекти су нир. гнев, страх, радост, жалост, туга, узбуђење, стид, досада, одвратност, ишчекивање, нестрпљење, изненађење, чуђење, разочарење, сумња, нада, чежња, брига, зебња, стрепња, слутња итд. У старој (грчкој и римској) Психологији се од аФеката није одвајала и у њ»х је увршћивана и жудња (жеља, прохтев, тежња) т. ј. воља, која, у осталом, по својој психолошкој природи одиста и ннје ништа. друго до врло сложен а .Фективни (емоционални) душевни процес. Воља, међу тим, у смислу највиших, изборних вољних радњи, идентиФикована је по правилу с разумом као способношћу одлучивања нли бирања између различних мотива. Осим воље одн. жудње, као основни аФекти у старој (нарочито стојичкој) философији најчешће се номињу страх, и, разуме се, бол и задовољство. Код Декарта такође остаје сирГЛМаз (жудња, иожуда) основна страст — (раззго); осим ње то су, разуме се, и овде даипшгн 1г%$Ш%а (радост и жалост), а поред њих још и атог е1 оЛшт, (љубав и мржња) и — аптггаИо (чуђење). Саиноза .је веран ученик свога великог учитеља. Само он своди шест иоменутих Декартових основних аФеката на три: сиргсШаз, ХасШга (радост) II ГгшИИа. Из њих Спиноза изводи чувеном својом дедуктивном, конструктивном методом, тоге деотеШсо, све остале аФекте: љубав, мржњу, сажаљење, завист, гнев, страх, наду, кајање, поноситост, нонизност итд. СирМИаз је најосновнији аФскт, нагон за самоодржањем (сопаШз), који се јавља и у нижем облику као арреШиз. И Хјуму је жудња, тежња, позитивна и негативна (одвратност) директна страст, поред радости и туге, страха и наде. Из њих постају индиректне страсти: поноситост и понизност, љубав и мржња, поштовање и презирање. Осим горе побројаних аФеката можемо, као што се из ових исгоријских подела види, разликовати аФекте којима су предмет сама лица