Prosvetni glasnik, 01. 07. 1920., S. 86

62

ПРОСВЕТНПглдснпк

високу тврду крагну, црн капут (реденгот, јер има два репа), мало отвореније панталоне, цилиндер, штап или амрел (зависи од времена), спакујем књиге у куфер (овде сви носе књиге у малим куферима), попијем кафу, изађем, узмем отобис или метрополитен, и око девет и четврт стигнем у школу. Моја је школа једна од најчувенијих у Лондону; то је једна стара зграда из 18 века (други би је срушили, али Енглези поштују традиције); она комуницира једним тунелом са чувеном Весминстерском црквом, којој сама и припада. „Дакле, продужујем. Кад стигнем у школу, уђем у једну велику салу где оставим ствари — цилиндер, штап, куфер — и где ми стоје књиге. Ту седим до 9 и '/а и читам новине: свако јутро момак доноси ђацима новине, и то бесплатно, — сигурно школа плаћа (где би то било у Француској!). У 9 и V 2 , молитва. Имам енглески молитвеник. Све двоје и двоје увлачимо се у влажан и мрачан тунел који је направљен од самих гробница. У цркви — то је најчувенија енглеска црква — сваки има своје место. Ту се молимо... „У десет почињу часови и трају до један; онда ручамо. Храна је, без претеривања, врло добра: сваки дан имамо од прилике месо, салату, колаче (фине) и сир. Ја за мојим столом највише једем (за мојим столом има тридесет ђака), али то није чудновато кад би човек видео малу количину коју узимају други ђаци. Највише добијамо колача, а они баш то — чудна ствар! — најмање једу, тако да ја, у место да узмем по један колач, узимам по неколико (данас сам тукао рекорд са шест, и то не малих). „Одмах после ручка уђемо у једну салу где су разне игре (главне су игре: билијар, кугле, тенис за столом), и ту седимо пола сата, док нам се мало храна свари. После тога идемо на пресвлачење. Сваки ђак мора да обуче беле ципеле, дугачке беле панталоне, белу кошуљу, појас, џокејски мали качкет и нарочити плави капут са школским грбовима. Кад се сви тако трансформишемо, пођемо у поље или на веслање (Тћатеб). Ко иде у поље, он игра крикет (спске!); то је једна игра непозната на континенту. Они који хоће да веслају скупе се у групе од по десет ђака; свака група има свој чамац. Ту играмо до четири сата, и враћамо се у школу да се преобучемо. Некад имамо после подне школе (један сат), а некад не. Пре него што пођемо кући, идемо на молитву, и после тога нам се опет засјаје цилиндери... идемо кући. Неког дана човек није расположен да игра: ту је библиотека. Сад читам „Монте Криста". Има и сала за писање; из ње ти ово писмо и пишем. Столице нису дрвене, него комотне фотеље (где би то било у Француској!). Ко не игра и не чита, купа се у басену (72 м. дужине на 20 м. ширине), у коме може човек комотно да се удави (на једном крају 70 см., а на другом 3 м.). „Као што видиш, има све: игра, читање, велики басен, и чак врло добра храна, само мало сува . . " Наш додашак. — Уз ову свеску, ми шаљемо као додатак, у нарочитој брошури, сјајну беседу коју је Г. Р. Поенкаре, бивши Председник Француске Републике, изговорио приликом пријема маршала Фоша у Француској Академији, и која, збијено, даје јасну идеју о улози Француске у последњем рату и о њеним жртвама. Ту нам је брошуру изволело ставити на расположење Француско Посланство у Београду, да је раздамо свима нашим читаоцима.