Prosvetni glasnik

170

Просветни Гласник

занимљивости, а оснива се поглавито на моћи памћења. И ако се не узму у помоћ картографија и описивање, ђаци ће врло брзо заборавити све оно што су научили само снагом своје меморије, без учешћа маште и разума. На изучавање номенклатуре мора се обратити велика пажња, јер, ма да изгледа чудновато, ипак се може тврдити да номенклатура чини у неку руку скелет географске наставе и науке. Па како је нии гимназијски течај доба дечјег узраста кад је најјача снага меморије и када мозак прима све чулне утиске као најосетљивија фотографска плоча утицај светлости, онда је најкорисније и најподесније да се баш у том течају да ученицима највећи део географске номенклатуре, пошто се са сваком даљом годином дечјег узраста све више мора оперисатиса снагом њихова разума и схватања, асвемањес моћи њихове маште и меморије. Картографија помаже и објашњава номенклатуру; она даје именима њихов прави смисао. Без ње номенклатура нема интереса ни практичног значаја. Јер чему би на пр. служило знање имена свију земаља и градова кад ученик не би знао њихов географски и међусобни положај, који му показују земљописне карте. Разуме се по себи да и за номенклатуру и за картографију наставник треба да се придржава изабраног уџбеника, а уз то, као помоћно средство, да употреби атлас. Уџбеник се не сме одбацити, јер ако има наставног предмета где је он неопходан, онда је то Географија. А уџбеник и атлас толико се међусобно допуњују, да чине таква два дела једне целине који се не смеју раздвојити један од другога без штете по успех у настави овога предмета. — Зидне и ручне карте долазе на друго место. На првима наставник изводи своје предавање приликом излагања номенклатуре и помоћу њих упућује ученике да се умеју служити атласом ; а друге треба да употребе ђаци за изучавање отаџбине и оних земаља о којима се у уџбенику износи више детаља него што их садрже карте у атласима. Описивањем и објашњавањем наставник допуњава и оживљава уџбеник. Описивање треба да је лепо, живо и занимљиво, ако настав'ник жели да има успеха, т. ј. да подстакне ђачку машту и да изазове њихову радозналост и интересовање за ствар коју описује. Описивање се изводи: или лепим говором наставниковим, или читањем поучно-забавног штива, или показивањем лепих слика (фотографских, зидних, стереоскопских), или извођењем пројекционих и кинематографских снимака. Објашњавање мора бити јасно и деци схватљиво, јер њиме наставник уводи ђаке у праву науку, т. ј. износи им разлоге свега онога што постоји и што се дешава на земљиној површини и у животу човечанства, у колико то спада у предмет Географије. Па како су разум и схватање код деце и дечака ограничени, потребно је, не наносећи штете научним истинама, излагати их ученицима постепено према стуињу њиховог интелектуалног развића и према способности њихова схватања. Отуд се у географској настави употребљавају две дијаметрално противне методе: синтетичка и аналитичка. Синтетичка метода мора се, с обзиром на разум и схватање дечје, употребити у основној школи ; а аналитичка тек онда кад ученици већ располажу најосновнијим општим и најпотребнијим посебним географским знањима, т. ј. по завршетку основне школе. Синтеза полази од учионице и места у коме је школа, па постепено прелази на општину, срез, округ, отаџбину и суседне земље; а