Prosvetni glasnik

Оцене и Прпказ«

239

мздавачке књижаре, којој није првина да њена издања одбија од препоруке Главни Просветни Савет и којој извесно неће бити ни последњи лут да даде овакву књигу, а вероватно још и под својим властитим нагоном, писац је можда хтео час пре (како је то, изгледа, општа појава сад у нас) у овоме скупоме времену да изађе на књижарску пијацу. У тој вратоломној журби и хитању он није могао видети шта пушта у руке нашој деци под својим именом. За једну географску читанку, која треба да буде добра допуна ако је то педагошки у опште допуштеио у народној школи — географској настави у II, III и IV разреду народних школа, у којима треба да се нарочито стичу најос новнија и ваљана географска знања, хоће се више разумевања ствари, више искуства пз саме школе, тј. рада у њој, више вештине у излагању, бољи материјал и, иајглавније, богатије и савременије стручно знање географско. Разуме се по себи да језик, стил, логика, методика, морају бити без примедбе, јер је то читанка за децу основне школе. Техничку страну у књига поратног издања остављамо у страну. Читанка има два дела: општи (I део) са 4 чланка, вероватно пиш■чева (јер се он није, кроз целу књигу, држао конвенције да огласи за своје све чланке без потписа), једном песмом и уз све то 9 слика, и посебни (II део), у коме су 50 чланака (39 пишчевих по горњем), 4 народне и уметничке песме (изабране нз целе наше лирике, тако богате, брло произволзно) и у тексту 34 слике, које ћемо све нарочито прика-зати негде доле, јер то пуно заслужују. У општем делу писац излаже наративним обликом, шетајући се уз поток (први чланак), доста невешто, па и нетачно, појаве које су по њему вредне ученичке пажње; мало боље прича — али по свему изгледа не писац читавог делао малој воденој капљи (други чланак) и о планини (трећи чланак), где је начинио две грубе погрешке, можда и нехотице. ја их наводим по тексту: „Као гнезда, у пола сакривена у грању, опажају се колебе, засеоци, села растурена по долинама и по падинама озеленелих брда. Онамо, опет, кроз слој ваздуха покварена многим дихањем, нешто беличасто показује неки град", (с. 16.) и: „Једина су планинска чеда, која сретамо пењући се уз косе, инсекти, који гамижу стазом тискајући се у траву или зујећи кроз ваздух, даље лептири, по неки гуштер, змија и друга ситнурија" (с. 18). Али у колико је овај општи део и сношљив, у толико је други, лосебни део у чланцима без потписа, које ја, и с правом, приписујем писцу књиге, апсолутно несношљив. Изузимам потписане чланке: Љ. Павловића: Ваљево, Ср. А. Поповића: Златибор, Д-р Ј. Панчића: Коааоник, М. Ђ. Милићевића: Жуиа, Приче из Шумадије и Једна бројеница из смедеревске Јасенице, В. Ст. Караџића: Моба и ирело и Голубачка муха, Бран. Нушића: На Охридском Језеру, Ј. Дедијера: Мешохија и Љ.