Prosvetni glasnik

Оцене и Прикази

481

у буквару. Велико писано А употребљено је, међутим, тек на 26 стр., док су сва остала велика слова, и штампана и писана, пружена упоредо на једној истој страни. Такав је случај и са Е (велико штампано) у речи „зец" у овом наслову. Нашто је сада требало ово одступање? На 11, 12, 13 и 14 стр., слично 3-ој и 5-ој, употребљене су опет слике са речима, штампаним малим словима. С те четири стране ученик треба да упозна још и оних четрнаест малих штампаних слова. Само су овде употребљене по три речи (и слике) за упознавање једног слова, нпр.: „јеж", „јаје", „змија" (ј); „коса", „кола", „рука" (к), ит.д. И ту има неколико незгодно употребљених или рђаво израђених слика. Нпр. „орах" (14 стр.) ученик може познати само нагађањем, помажући се читањем речи испод слике; а „хлебац" (14 стр.) је тако рђаво насликан да нико никада не би могао погодити шта та слика представља. А зар то сме бити у буквару, и то у „Буквару за самоуке", када се има т уму каквом циљу треба да послужи слика? Од 15 до 28 стр. ученик треба да се упозна и са осталих четрпаест малих и шеснаест великих писаних слова, и са четрнаест великих штампаних слова. То је изведено на овај начин: на свакој страни је иаштампана по једна причица или басна (на 25 стр. песма, а на 27 анегдота), из чијих наслова треба да се дође анализом до великих штампаних слова; а при дну, испод текста, је по једна писана реченица, у којој се налази употребљено оно мало и велико писано слово које је већ дато у наслову као велико штампано. Ово је последњи букварски — тако да га назовем — део буквара. У исто време, само тај део једино још и може имати неке вредности, јер — одбијајући му друге слабе стране — у њему није потпуно занемарено оно освештано дидактичко начело о поступности. И само штиво тога дела заслужује својим обликом и садржином да се о њему рече неколико речи. Нигде није назначено да ли су чланци одакле узети или су прерађени. Ипак се види да су причице народне умотворине, и да су басне Доситијеве; или су, и једне и друге, прерађене. Све су оне .и нодесне и лепе. Али и ту оно што је а]?торово, или с неке друге стране, заостаје за народним. Такав је на 27 стр. чланчић: „Каплар Филип". То је једма од оних ;.ратних анегдота" које су „по наређењу" прикупљане и писане по разним војним јединицама у току рата. Празан својом садржином, овај чланчић је могао доћи између оних ваљаних, свакако, из неких нарочитих разлога (у њему је употребљено десет пута слово ф). На 29 стр. је писмо једнога војника родитељима, штампано курсивом, те ученик има отуда да се упозна још и с курсивним словима. Али је то писмо тако састављено да се и о њему мора рећи неколико речи. Обично неким писменијим људима, она писма што их пишу полуписмени људи из народа изгледају смешним, и празним и глупим по садржини. Сигурно је то мишљење делио и сапропвктни г.часник , II кн>., 7 -8 св., 1921. 81