Prosvetni glasnik

Кроз Стране Листове

493

каква је, претпостављајући да је она добро организована и саобразна дечјој психологији, и покушавајући само, експерименталним истраживањем, да се поправе њени програми и методи. Најпре се немачким педагозима природно наметнуо проблем о школском умору, као раније и белгијским педагозима, и нарочито бсћиу1еп-у. Прво питање које доиста изгледа природно хтети решити пре свих других, то је: знати да ли настава која се сад даје по шкодама није, по квантитету (испитивање њеног квалитета доћи ће доцније), сувише тешка за децу. И то је у исти мах начин да се одговори критици коју најчешће чини школи јавно мњење, увек готово да се боји за децу премора. Тако су, дакле, и немачки психолози Ебингхаус и Грисбах покушавали, као и њихове колеге у Белгији и другим земљама, да мере школски умор, и у томе нису успели више но остали. Грисбах је, међутим, био смислио један врло вешт начин за мерење умора, потребним удаљавањем естезиометра (шестара с врло тананим шиљковима који се ставља на кожу), да онај на коме се експеримент врши има сенсацију два шиљка. Кад -су шиљкови врло близу, човек осећа само један од њих; треба једно минимално раздаљење да би се осетила двострука сенсација. То раздаљење, које се зове ираг осетљивости, варира у осталом према разним тачкама коже. Грисбаху се учинило, после извесног броја експеримената, да је тај праг већи, друкчије речено да је минимално раздаљење шиљкова веће после извесних школских радова. Ако је требало, на пример, да краци естезиометра постављеног на длан буду удаљени 10 милиметара да би дете имало двоструку сенсацију, после извесних лекција оно је осећало два шиљка само на раздаљини од 12 или 13 милиметара. Поступак је био ванредно привлачан, и допустио би да се мери на сасвим прецизан начин умор који производи на то и то дете та и та лекција или вежбање школско. На жалост, многобројни експерименти показали су његову несигурност. У осталом, није много важно што се у тој ствари, у Немачкој као ни у другим земљама, није дошло ни до каквог стварног резултата. Проблем школског умора је данас један застарео проблем, и он не интересује више психологе. Јер се, с једне стране, зна да деца имају ванредну одбрандбену моћ противу умора и да инстинктивно одбацују све што им тражи претеран напор. Исто онако као што, посматран са биолошког гледишта, бол изгледа да је за човека опомена за опасност која прети интегритету његових органа и сигнал за узбуну која зове унутрашње и спољашње снаге за предохрану, исто тако је и дете несвесно опоменуто о оном што прети природном развићу његова духа, и штити то развиће једном инстинктивном реакцијом противу преморености, одбијајући да прими све оно што хоће силом да му се наметне. Сви васпитачи знају какву моћ имају већина нормалне деце да не слушају, и какву моћ инерције (која није нипошто леност, већ једна дивна