Prosvetni glasnik

Службени Део

119

РеФерат г. Мидана В. Поповића учитеља гласи: Иримио сам рукоиис г. Драгољуба Илића учитеља из Вора „Омладински Декламатор" да га ирегледам и да о вему реФеришом. Ја се поодавно интересујем књигом деци школској намењеној, те ми овај позив Главног Просветног Савета чипи, поред почасти доста и задовољства. Могло се опазити већ на неколико година пре рата како се „дечја Књижевност" снажпо развија. Снажно развија само у смислу квантитета, јер збиља већ је почело падати у очи и онима, који се не интересују овом врстом књижевности, како су пас полако плавиле „књиге за депу" и како су њиховн писпи били често у недоумици у измшпљању имена за њих. Од старих проФесора па до иајмлађих учитељских генерација долазиле су књиге намењене: учитељима ради растурања, деци ради разгледања и поглавито родитељима ради плаћања. Ја још ни данас никако не могу да разумем „писце" рђавих дечијих књига зашто су се оии тим послом бавили. Они никако нису могли имати оног задовољства, које осећа човек од рада коме ваљаност осигурава и успех. Они су могли можда, рачунати на нешто материјалне зараде, али је она увек била тако минимална да је неразумљиво компромитовати себе, оптеретити другове само зато да се за један физички посао заради која стотина динара! Ја сам скупљајући скоро све те књиге намењене деци и читајући их потпуно схватио г. Шевића, кад је пигаући о једној рекао (по сећању) не само што је не треба препоручити, него да има закона о томе, требало би је забранити. И у истини бапална препричавања ствари без вредности, којииа су пунили дечје књиге и безциљно празнили родитељске џепове, људи не само без талента него, у врло много случајева, људи без укуса, без познавања праве дечје књиге и без икаква смисла за тај лен посао не треба да уђу ни у куће ни у школе. Књиге ове врсте и вредности не само да не помажу никоме и ничему што би била такође једна велика штета него оне још убијају вољу код деце за оиим што је лепо, што им је потребно, што би им било корисно. Оне их унапред дегутирају за сваку књигу, тако да их могу пмати колико хоћете у својим торбицама или на столовима, али им неће ии листове исећи, ако у њима нема слика за разгледање. Ја озбиљно размишљам о томе: да ли једпа ледена равнодушност, која се лепо види код многих школованих људи нема, можда, везе са дечјом књигом из доба њихова гаколовања. Ја мислим да је потребно да и Главни Просветни Савет размисли о овоме и овога пута и да поради са своје страпе, што може, да само књиге од вредности долазе у руке нашој деци. Просветни Савет има изузетан положај у питању књиге уопште и његов утицај треба да се осети. Моје горње напомене односе се на наше прнлике пре ратова. Рат нас је оставио без многог које чега па и без књига. Мислим да није штета за многе књиге, што их више немамо. Мислио сам да ће у новом вјземену и при измењеним приликама. поћи и у овоме на боље. Мислио сам да ће они, који пођу у спремање књига за децу, имати један виши цнљ, један разумнији критеријум, једну осетљивију савест. Још сам мислио да оии не могу и даље рачунати на тако пуно новерење својих другова, да ће им те књиге растурити, без погледа на њихову вредност а нарочито сам рачунао да код нас сад има много више људи са пуним разумевањем дужности, критичара од разумевања и савести, који ће се старати да књижевну спекулацију потпуно онемогуће. Преварио сам се. Људи које често сад интересује школа и деца у толико у колико их могу злоупотребити, нрибирају се и спремају за напад. У тишини и погнуте главе они припремају често страховито празне ствари, да са њима изврше јуриш на кесе родитеља и на хригаћанско стрпљење другова својих (за растурање књига). Треба те „добре људе" узети на око, треба савесно проучити „њпхове ствари" треба их ометати у томе иослу. Ја предлажем и молим да се увек обраћа нарочита пажња на сваку књигу, која се нарочито деци намени. Нетреба ме криво разуметп кад кажем, да се до сада чиниле грешке и тамо откуд их је требало запажати и исправљати. Моје је уверење да је г. Илић са рукописом за који тражи препоруку Главног Просветног Савета, пошао рационалнијим путем него многи други. Место да даје оригинале слабе и невеште компилације и непотпуне преводе он је пошао једним сигурнијим путем, спремао је збирку, према своме укусу, радова од истакнутих и најистакнутијих наших песника,- За мене је потпуно јасно, да не треба стварати нарочиту књижевносг за децу. Код нас се то не само пробало него и незгодно Фаворизирало па — није успело. Људи од талента дају ствари од вредности. Ствари од вредпости морају интересовати људе од културе. Сва је вештина и потреба да се те ствари од вредности зналачки, са развијеним укусом и нарочито, са пуним познавањем душе детиње, одабирају и деци дају. Није ово инФериоран посао, како би неки рекли, напротив Стално ироматрање деце, њихове културе и снособностн с једне као и стално проучавање талентованих писаца и њихових радова, с друге стране је не само корнстан и леп него и довољно важан и тежак посао. И на овоме послу могу са успехом радити они који имају довољно смисла. израђен укус, познавање литературе и љубави ка озбиљном раду. Г. Илић је унео у свој Омладински Деклематор радове: Љубомира П. Ненадовића, Петра Прерадовића, Бранка, Змаја, Ђуре Јакшића, Каћанског, Јована Грчића-Миленка, Во-