Prosvetni glasnik

556

Просветни Гласник

организовану пажњу, нретворену у неку врсту навике да се чини све што изгледа довољно оправдано и потребно, ма и не било пријатно, и ту је пажња идентична са развијеном и дисциплинованом вољом. Младићском узрасту одговара друга фаза пажње, а као подстицај долази на прво место самољубље у разним својим манифестацијама: као сујета, понос, частољубље, такмичење. Познато је да су млади људи често сујетни ради лепе спољашности, да се воле истицати ако имају уске беле руке као знак отмена порекла, и да се нарочито у последње време, када господари сила новца, многи хвале високим друштвеним положајем и богаством својих родитеља. Јавно мњење, као важан пбдстрекач младе енергије, у стању је да истовремено развија и сујету до невероватног ступња. Русо каже да младић у поквареној средини исмева добре нарави пре но што је и стекао рђаве, да се размеће пороцима и ако још није ни постао порочан, јер се већма поводи за туђим укусом и мњењем него за својим. На тај начин сујета, као једна манифестација самољубља, ствара више развратника него љубав. Ако сујета подстиче на утакмицу, онда је за одобравање, јер значи да је обраћена у корисне сврхе. Има доста младића који дају своју пуну меру тек онда када им се јави такмац, и зато се не може одобрити мишљење оних педагога који су за укидање свих конкурса и награда по школама, јер подстичу на утакмицу. У осталом, зна се да нема ништа горе за младића него када се ни с ким не упоређује, те онда или омаловажава себе или постаје преко сваке мере уображен. Сујету потхрањује туђе мишљење, и она значи превласт спољашњег света над личним судом; понос, на против, значи развијену свест о личној вредности и претпоставља духовну независност. Код поноситог младића обично је развијено и частољубље, које у својим нормалним границама даје најсолиднији основ моралном васпитању. Американци, као добри педагози, умеју вешто да оперишу младићским частољубљем и да тим отклањају чак и ђачке подвале на испиту. Треба споменути још једну нову одлику младићског доба, искреност, и то опет као манифестацију частољубља. Деца радо лажу и намерно и нехотице; али чим прође криза пубертета, о речима се почиње водити више рачуна, и у лажи се гледа један одвратан порок. Искреност је код младића тблико природна да лаж и претварање у виду сталних навика очевидно указују на изопаченост карактера. Остају најзад још две особине које на први поглед противрече једна другој: стидљивост н уображеност. Између петнаест и осамнаест година осећање стида сасвим је природно, и младић који се никада ни пред ким не збуњује, или је задржао детињски менталитет или је тип духовно инфериоран. У биографијама великих људи увек се налази доста података о томе колико су они имали неприлика у животу што су били сгидљиви и што нису умели у друштву да се снађу. Анатол Франс, у