Prosvetni glasnik

744

Просветни Гласник

— Бре немој кевћати, јер ако измахнем, разбићу ти пасја уста — дрекну и Митар раздражен, и прихвати се за нож. — Хотел је хотел... Ја смијем звонити читаву ноћ...

— Напоље! — загрми [хотелијер] јаче, па спусти свећу на » тле и као да се поче спремати за мегдан. — Ено ти врата!... Митар се раскречи на прагу и засука рукаве. Хотелијер се заблену у њега, премери га... Погледа и на остале госте да види чуде ли се... Па се одмахну мало, одбаци ногу од столице... Одупре се рукама о кукове, преви се... И онда, одједном, прасну у смех... Бадава!... На поганијег госта још никада натрапао није... И силан човек!... Не моли се, не клања се... Кад лаје, љуцки лаје!... Не покорава се... Соко... Јуначина!... Смејући се приступи му и ухвати га руку. — Хајде да попијемо по чашу вина, — прозбори љубазно (у колико је он то могао), готово већ пријатељски. — Ни ја нећу спавати... Хајде!... А баш ми драго што сам се на таквог крвника намјерио!..." Као што се види, последњи роман Светозара Ћоровића, неједнак по вредностима које садржи, претежнији је својим позитивним особишЈма. Читалац у њему јасно осећа докле су допирале списатељске моћи Ћоровићеве. Све што у роману није рађено са жива узора, као слика средине која је Ћоровићу била сталан предмет описа, слабо је, без даха, без живота. Али зато, с друге стране, читалац може до миле воље да ужива у шаренилу живописно оцртане средине и у живом покрету занимљива причања. МИЛАН В. БОГДАНОВИЋ

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ .Чишанка за II разред основних шнола. Написао Љубомир Лотић. Суботица 1920. Наклада Лишнице и Лалапел, књижара. Стр. 140. Цена? Кад је Богобој Атанацковић са „неколико Срба" издао „књигу за добре цељи", неко је напи'сао епиграм: Неколико Срба, — мала л' вам је брига, Што су „добре цјели", а рђава књига. " Тај епиграм ми је пао на памет читајући ову Читанку. Г. Лотић је добар човек, али му је читанка лоша. Он још живи у оним старинским идејама о школским књигама, које су се одавно преживеле. За своју Читанку он вели: „Написао Љуб. Лотић". То је њена најглавнија мана, а његова највећа погрешка. Зашто је он нааисао, а не саставио ову школску књигу, кад нема књижевног дара? Није довољно бити педагог по струци, па умети добро писати за децу. Г. Лотић би много боље учи-