Prosvetni glasnik

Књижевни Преглед

49

заједнице. Изабран је међутим лакши пут. Издата је Споменица Гаћиновића, истовремено заснована Споменица Данила Илића; и тако би имале доћи и друге. Поред све симпатије за те младе људе, не треба претеривати, нити им приписивати, уз дивне вредности које су стварно имали, и оне које имати нису ни могли. У ово наше врло књишко време, претерано се људи цене по оном што проповедају и пишу, а премало по оном што непосредним додиром раде у народу. Гаћиновић је, мислим, имао више утицаја по ономе што нигде није забележено него по ономе што је писао, ма да је и овим последњим утицао много, и ма да је његов последњи песнички стил тако леп. Идеологија његова била је колебљива, силом прилика. Теоријски, он је био социалиста-револуционар, често понављао лозинку „директна акција", спомињао Жореса и савремене руске револуционаре; а практично, водећи рачуна о својој средини (попут толико других), он је стварно радио као изразит националиста, обожавалац Кочићев, активан члан Народне Одбране, организатор најмлађих, редов добровољац. Још 1914 у Лозани, он је стајао у вези са сарајевском омладином, и кад се чуло за атентат, брже боље је са Јованом Живановићем однео из стана неку торбу експлозива (које су сами правили), да их баце. И ако је тада стајао у најинтимнијој вези с руским социалистима (садањим бољшевицима), он се ни часа није промишљао да ли да опет суделује у националистичкој борби. Као паметан човек он није због социалистичких лепих теорија могао пренебрећи националног ослобођења. После 1915, под утиском извесних ружних ствари које је видео код нас и општих прилика у Европи, он је опет јаче заокренуо према Интернационали. Погрешно би било ценити Гаћиновића и његово друштво по оном што су оставили написано, критикујући их као писце, или строге мислиоце. Њина судбина је била да најбољи свој део у гроб понесу. Главно што из њиних Споменица треба осетити, јесте то да је дело важније од теорије. Ја величам лични пример и морални занос Гаћиновића и другова (не улазећи чак ни у то колико су атентати стварно користили); у њиним списима и теоријама не налазим ничега нарочитог. Данас у времену општега грабљења и потопа свих идеала, идеализам Гаћиновића и другова сија као огњен мост. Њихова књишка неизрађеност управо ме подсећа на разлику припростих апостола и учевних књижевника из Светог Писма. Ваља бирати или једно или друго: или мислити за се или мислити за друге. Наше народно ослобођење, највећи добитак откако је нашег племена, извојевано је душом и пожртвоаањем, а не духом и учевности. Из списа Владимира Гаћиновића диже се један мирис великог словенског алтруизма и личног прегора; они су као и Свето Писмо, бољи за осећање него за разум: догмама и теоријама њих мерити не треба. перо слијепчевић срооветни гдасник, i књ, 1 св., 1922. 4