Prosvetni glasnik

108

Просветни Гласник

рији. Скерлић је вешт да даде свакој мисли индивидуалне стилске ознаке: каткада није ништа друго учинио него само престилизовао туђу мисао, те нехотице остављао дојам као да је мисао његова рођена. Никому није пало на ум да га контролише. Тако је чинио Скерлић ограничивши се на српску литературу, која му је била при руци. Шта би био он учинио да је хтио да даде, због цјелине, и историју новије хрватске књижевности? Он би сигурно у томе послу био још зависнији него ли се показује у Историји новије сриске књижевносши. ја сам имао толику скрупулозност да сам и онда цитирао кад се радило о судовима посве опћенитима, о стварима које сватко може да каже. И мени, који је први увео тај начин себе-контроле, код једне књиге ма да писане за широке овсти, догађа се да га окривљују због нечеса недозвољена. Не бих се ништа бранио да је критичар нагласио моју несамосталност, зависност, незнање, али што ме прекорава због нечеститости и што у исто вријеме затајује моју методу цитирања, то не могу да шутке примам. Био сам у великој дилеми издавајући Преглед: колебао сам се имам ли дати и Преглед српске књижевности. У Загребу нећете наћи ни свих годишта најбољих књижевних часописа српских, а камо ли сва дјела српских писаца. Новине по све мањкају. Није могуће да ухватите Прегледа по мојој методи којом сам обрадио „хрватску књижевност". А требало је ипак да се донесе и „српска књижевност". Да сам издао једнострани „хрватски" Преглед, критике не би ни о чему писале него о сепаратизму. Био сам присиљен да пишем о стварима које не познајем и да дадем тако сувишно оружје у руке критици. Да је наша критика као што је у којега год великога народа, она би све те потешкоће истакла, и још би разумјела дјеломичну зависност пишчеву. Али у нас је најстрожа и најнестварнија критика најчешћа. И тако ја долазим у прилику да будем приказан не само као рђав писац, него и као рђав човјек. Та иста осуда би ме била стигла и да сам посве изоставио српску књижевност. Ја сам дакле могао једино да предусретнем губитку личне части код тога посла тако да свагдје спроведем цитовање извора. Учинио сам тако. Али ето ни то ми се не узима за поштено. У нас ни један јавни радник није сигуран неће ли бити приказан као рђав карактер. Ишло се управо за тим да ме прикажу као потпуну незналицу и рђу. Узимају се поједине реченице из склопа и тврди се да сам „на једном месту" изрекао нешто нарочито глупо или лично. „Он на пример, на једном месту, руски реализам назива „идеалистички ирелигиозни словенски реализам". Реч ирелигиозни подвлачи аутор, па пита „да ли се доиста могао наћи несрећнији и апсурднији епитет за дубоко душевни и до праве мистике вером прожети реализам једнога Достојевског и једнога Толстоја?"