Prosvetni glasnik

Књижевни Преглед

111

диоба може да буде једнострана и нетко други може да даде своју диобу, али не може да своју диобу сматра за принципиелно једино оправдану. Г. критичар свагда се ставља на стајалиште потпуне оправданости својих начела. Тако приговара да не ваља дијелити књижевност како је ја дијелим, од 1880 до 1914 у неколико нараштаја, којима означујем, осим теоријске, естетске, политичке и филозофске карактеристике, такође вријеме, понајвише децениј или декаду која је најјаче везана уз дотични књижевни покрет. Посве је сувишно кад ме Г. Богдановић поучава „да је савршено немогућно сабити у границе од неколико година један моћан покрет у књижевности као што је реализам". „У колико се шири размаци времена уочавају, у толико се мање фалсификује стварност". „Код Г. Прохаске је стварност грубо злостављана, јер он је морао произвољно и насилно да одељује писце, да би их некако распоредио по одељцима које је замислио". Једна од највећих историја књижевности XIX вијека јест она под редакцијом Овсјанико-Куликовскога. У њој је потпуно суверено проведено начело деценија, дакако не без „фалсификације" стварности, јер на примјер један Достојевски приказује се у групи писаца четрдесетих година. Разумије се да нитко није никада приговорио таквој диоби, јер није нитко подразумијевао неку необразованост или наивност у руској литерарној историји. Г. Богдановић држи да ме треба учити свему. Док се креће у начелним питањима, чини дојам апсолутне веројетности, али када проговара специално о хрватској књижевности, он не може да чини ни дојам обавијештена човјека. Тврди „да је у суштини хрватска књижевност највише, ако не једино, била под утицајем немачким". То је мишљење толико тачно као и оно о „аустријанштини" свих Хрвата. Зато што су вањски знакови и трагови аустријски: зграде, цесте, жељезнице и т. д., није аустрт 'ско и мишљење Хрвата. Зато што има у загребачком књижевном језику много германизама (има их и у руском и у српском), није и мисао и дух хрвашске књижевносши њемачки. Хрвати, књижевници, готово су без изузетка сви насљедовали нењемачке писџе, баш од времена реализма. У индексу мојега Прегледа нема готово ниједнога Нијемца, али има много Француза, Руса, Талијана и Норвежана. Кумичић доноси натурализам директно из Париза, Ђалски се поводи за Тургењевом. Цијела модерна поводи се за Французима (Видрић, Домјанић, Беговић и Николић). Имали што њемачко у Војновића, Тресића, Назора? Или у Матоша и Огризовића? Криво је мишљење Г. Богдановића кад приговара некој протусрпској тенденцији мојега Прегледа једино због тога што је* опширније приказана хрватска књижевност. Г. Богдановић н. пр. истиче да сам