Prosvetni glasnik

Мисли на Св. Саву

203

преко парламента. Утописте живе у уверењу да без владавине радника и пролетариата не може у једном народу бити ни напретка ни благостања. Колико, међутим, заблуде у свима овим схватањима! Нису владе никада биле, нити су и сада, фактори који народима дају обележје културе и напретка. Оне су само огледало културног и моралног стања у коме се један народ налази. Није без дубљег основа речено да „сваки народ има онакву владу какву заслужује" . Отуда и слобода, напредак и благостање једног народа, као и значај, вредност и углед једне државе у свету, много више зависе од културе и карактера појединаца који томе народу и тој држави припадају, него од облика и рада влада који народом и државом управљају. Владе су привремене и пролазне, док народи и државе, бар теоретски, живе вечно. Оне ће се, ако су напредне, много брже спустити на ниво народни, као што ће се и обрнуто, ако су назадне и коруптивне, морати а пре а после прилагодити духу и карактеру народа, али се један народ тешко даје подићи на културни ниво своје просвећене и напредне владе, ако је он назадан и некултуран. Друштвена зла и недаће од којих народи повремено јаче или слабије трпе, нису, као што то многи погрешно сматрају, искључиво последица неразвијеног и рђ&вог економског и привредног живота државе, већ су у јакој мери последица ниске народне културе — незнања, лености, саможивости и других порока, када ови у већој мери овладају у широким слојевима народа. Својим мудрим законодавством и разним корисним друштвеним установама држава успева да ублажава зло стање у друштву, али га није у стању потпуно да отклони. Јер докле год се култура и карактер свих друштвених слојева у народу из основа не побољшају, дотле ће се сва социална зла, са свима својим кобним последицама у њему, јављати и даље, у једној или другој форми. Политичким слободама једног народа, као фактору који утиче на његов културни развитак, врло се много приписује; и по нашем мишљењу те се чини са пуно разлога. Оне омогућавају слободан развитак индивидуалног рада, и утакмицу, која је један од првих услова свеколиког друштвеног прогреса. Па ипак политичке слободе, као обележје спољне владавине једног народа, од много мањег значаја су по његов културни развитак него што је унутарња владавина његових појединаца над самим собом. Ни најцрња деспотска владавина није у стању да људе у тој мери учини робовима, као што је то у стању да учини незнање, нерад и саможивост, удружени са пороцима друге врсте. Права слобода се не постиже ни променом господара, ни најслободоумнијим уставима и законима, већ просвећивањем и култивисањем народнога духа. А колективни дух једнога народа даје се сигурно просветити и култивирати само индувидуалним часним и истрајним радом што већег броја појединаца, у свима животним позивима, као најјачим фактором који условљава не само благостање и напредак, него и слободу једног народа. У дивљој