Prosvetni glasnik

508

Просветни Гласннк

Он готово нигде не акцентује ни ерпских ни немачких речи, па чак ни оних које променом акцента мењају и значење речи, те тиме излаже ученика пометњи да не разликује оток (острво) од оток (отеклина), горе од гбре, тосЈегп (модеран) од тосЈегп (трунути), итд. Други крупан недостатак речника Г. Ш. је у томе што је прекинуо сваку везу између свог речника и граматике, и тиме пропустио да необично много олакша ученику који би се служио његовим речником. Ко је год учио стран језик, зна колико му је олакшано кад му се у речнику истакну промене код именица, компарација придева, и томе сличне граматичке одлике. У немачком језику има придева који у поређењу, и именица које у множини муте основни вокал. Г. Шерцер је то означио код именица само делимично, а код придева никако, и ако је то могао врло лако урадити, да нимало простора не изгуби. Могао је код таквих придева курсивом одштампати основни вокал, а у предговору написати кратку примедбу: „Вокали штампани курсивом код придева у компаративу и сунерлативу, код именица у множини, муте тај вокал. А се мути у а, аи у аи, о у о, и у и. Јаки глаголи (које Г. Шерцер, не знам зашто, назива неправилнима) у немачком језику мењају сасвим основни вокал у имперфекту, парт. перфекта, а често и у презенсу. Исто тако и група т.зв. прет.еритопрезенских глагола и мешовитих. И кад почетник читајући наиђе на облике та^, луе1 $5, ^и551 :е, бргасћ, ^етуопЗеп итд ., тешко му је да нађе инфинитив таквих облика. Да би нашао инфинитив Ш1$$еп и значење облика т1551 :е, он мора да прегледа све речи које се налазе под словом „\у". Лако је претпоставити колико се времена тим губи, а то се могло избећи овако: „-№и$$1е, шр. од Ш1$$еп". И Г. Ш. је ваљда, осећајући ову тешкоћу, дао уз инфинитив јаких глагола и облике презенса, имп. и парт. перфекта, и ако то ни стоти део не помаже колико би почетнику помогло да је засебно одштампао те облике где им је место по азбучном реду. При писању једног речника, као и при превођењу са страног језика, од првостепене је важности да писац или преводилац влада сигурно својим матерњим језиком. Г. Шерцеру се могу и у овом погледу правити врло озбиљне замерке. Српско-хрватски језик који он у свој речник уноси, немогућ је, јер тим језиком нико не говори, а врло мало њих пишу, ако у опште ико пише. Он на првом месту има врло велики број речи које се најблаже могу назвати провинциализмима, као на пр. норац, мездрило, њорити, цадрен, џебаљка, пахамица, претинац, итд. Затим, он има масу кованица, од којих се за једну групу као оправдање наводи разлог да су то научни и стручни термини којих наш језик нема. Такви су нпр.: ћудоредан, ћудоредност, ћутило, ћућење, ћутилац, итд. Друга група кованица, које немају ни овог разлога за оправдање. још су несимпатичније и вређају осећање језика. Речи као: мукотрпност, ноћо-