Prosvetni glasnik

698

Просветни Гласник

дворница за цртање зими није ложена"). У Црној Гори нема ни у једној згради дворана (свечану салу зграде Руског Посланства на Цетињу, у коме је смештена женска гимназија, претворила је Рускиња, контрактуални професор, у православну капелу за интернат школе). У Србији има тих дворана II мушка Београд (за цртање, свечаности), III мушка Београд (за свечаности ; уступљена Русима за њихову цркву), II женска Београд (једна, служи и за гимнастику и за свечаности, цртање се ради у разредима), Битољ (само за свечаности), Гор. Милановац (дворана само за свечаности, а зими и за гимнастику), Зајечар (све три), I мушка Крагујевац (само за свечаности, она за цртање претворена у учионицу), Крушевац (само за свечаности, али претворена у учионицу), Пирот (довршују се дворане за гимнастаку и цртање), Пожега (дворана за свечаности претворена у учионице), Прилеп (за свечаности, а у њој се држи гимнастика и певање), Скопље (за гимнастику), Тетово (за гимнастику, довољно неосветљена, у полусутерену), Ужице (за гимнастику и свечаности). У Параћину и у Тетову за време свечаности се диже један покретан зид између двеју већих учионица и тако се добије већи локал. У Чачку се зими гимнастика ради у Чачанском Соколском Дому. Ни у једној школској згради нема ништа што би личило на куиашило. Своје горње капуте и шешире ученици и ученице држе већином у ходницима и вешају их о вешалице; у Вел. Кикинди, ученици у ходнику, а ученице у нарочитој соби. Међутим, због недовољног пространства морају се понегде држати, поред ходника, и у учионицама. Најзад, има школа у којима се држе једино у учионицама. Разуме се да у неким школама има у учионицама вешалица о које ученици вешају своје капуте, али у некима их нема, те их ту ученици држе „згужване по клупама и обешене по прозорима" (Јагодика). У Никшићу држе одело у учионицама једино што се боје крађе ствари из ходника, пошто су у истој згради сем гимназије и три надлештва у која долази непрестано свет. Дворишша уз школске зграде су већином довољно пространа и чиста да се у њима могу ученици одмарати и играти између часова када то допушта време. Међутим, и ту има одступања, јер док је нпр. у Лесковцу двориште „пространо, ограђено и цвећем украшено", у Параћину „врло пространо и са доста шумовитог дрвећа", у мушкој на Цетињу „врло пространо, некадашњи дворски парк: пуно дрвећа и сунца", у женској на Цетињу „врло леп мали парк некадашњег Руског Посланства" и, најзад, у Сомбору „пространо, равно, пошљунчано, чисто. Могу играти три партије „мете". Има и лиснатих дрвета у једном реду са хладовима", — дотле је у I женској и Реалци Београд двориште „врло тесно, тако да га у ствари и нема", у Јагодини „не само да није довољно пространо, него је и смрдљиво. До самог дворишта је кафански нужник и ђубриште, те се смрад осећа и гуши"; у Чачку је „мало за