Prosvetni glasnik

Оцене и Прикази

127

развијене духовне културе. Стога је наивно тврђење да бисмо узалуд стварали уверење код васпитаника, формирали њихов карактер, и развијали њихова осећања, зато што њихова слободна воља може сваког часа изменити оно што смо путем васпитања постигли (6). Сама могућност утицања на људску природу, на коју се Г. Чубровић позива, да би оборио индетерминизам, доказује слободу воље: само у случају ако се осећа слободним, човек је кадар извести промене у свом унутрашњем животу, утицати на самог себе, те, следствено, веровати да је могуће и самообразовање и образовање других. Даље, кад тврди да би се изгубила вера у могућност социалног моралног реда у опште кад се не би зло казнило, а добро наградило, писац заборавља да моралне одговорности и казне ие може бити без признања слободне воље, да су, дакле, немогући етички појмови на којима се оснива његова социална педагогија. Принципиелно узев, једгн од главних недостатака те педагогике је гледиште по коме је морално васпитање основ свег васпитања. По Г. Чубровићу, морална воља се увек односи на неког другог који се налази у неком положају или у неком друштвеном односу; човек, чинећи добра другима, чини добро и себи, те на тај начин утиче на морални друштвени ред; према томе, формирање моралног карактера је циљ васпитања. Међутим, као што смо видели, појам етичког васпитања је иижи од појма васпитања у опште; педагогика, као наука, има задатак да пронађе васпитне принципе од опште вредности, а не само основе моралног васпитања. Из тог разлога, она мора да испита општи васпитни значај разних врста слободних вежбања, а не само њихову социалну, односно моралну важност. Међутим, Г. Чубровић, кад говори, на пр., о гимнастичким вежбањима, играма и путовањима, износи више њихов друштвени значај, а занемарује општи значај њихов за развијање нове и свесне акције у опште, дакле, развијање индивидуалности, што заслужује много већу пажњу од стране једног васпитног теоретичара. Тиме што појам васпитања своди на морално васпитање, — што тврди да су етички закони на које ћемо навикавати васпитанике да делају идеја водиља за сједињавање свих васпитних процеса (126) — а даје мање места формалном образовању, превиђајући његову функцију у еволуцији живота и потпуну вависност моралног карактера од наших творачких способности, Г. Чубровић смањује обим примене основних принципа педагошких, те педагогија код њега престаје бити општа теорија образовања. Отуда су, у његовој књизи, игра и уметности, које, као општа васпитна средства, треба да заузимају централно место у теорији образовања — као што је то случај код Г. Ракића — јер у највећој мери развијају нашу свесну акцију, добиле мању важност. Тако, по Г. Чубровићу, игра, као непродуктивно физичко занимање, доприноси стварању добрих навика, а као васпитно дисциплинско средство служи, као и друга занимања, „као предохрана да се мисли, осећања и вољне