Prosvetni glasnik

О САВРЕМЕНОМ ПРАВОПИСУ СРПСКОХРВАТСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА

После многих напора и великих тешкоћа, примљен је у нашем народу Караџићев правопис, и у источној половини и у западној. Истина, има и данас мањих или већих неједнакости међу применом тога правописа у обема половинама, али је несумњиво да ће се у њима постепено доћи и у ситним питањима до потребне уједначености, када се већ у најкрупнијим и најтежим питањима дошло до сагласности. Та уједначеност доћи ће, у току времена, као крајња последица подједнаког разумевања оних основа Караџићева правописа који су данас изван дискусије, и у којима се данас сви слажемо. Познате су хвале којима је обасипан Караџићев правопис. Његова је велика вредност у томе што је у моменту стварања наше нове књижевности одлично вршио задатак који му је био намењен: њиме су обележавани само они гласови нашег језика који су се заиста изговарали. Међутим, старе књижевности, са великом прошлошћу и књижевним традицијама, имају историске или, како се обично мало нетачно вели, етимолошке правописе. Оне задржавају правопис једног времена свога развитка као непроменљив, као стални, и онда када се језик већ знатно измени, тако да се обично ствара велики јаз између изговора и правописа. Тај је размак каткада веома осетан, као на пр. у енглеском или француском књижевном језику, тако да правопис, обележавајући снмволички изговор, претставља, управо, везу са изговором предака, са старијим епохама књижевног језика. Када је Вук Караџић уводио народни језик у књижевност, када се, управо, од њега отпочињао народни књижевни језик, он је као разумак човек морао поћи од себе и свога поколења и дати у правопису изговор речи свога времена. Тако је било некада и у другим књижевним језицима. Оно што је данас на пр. у француском језику правописна црта, какво 5 у множини именица, некада се изговарало и било је цртом изговора целих поколења. Дакле, заслуга је Караџићева што се није повео за нетачним аналогијама, за рђавим језичким логичарима, као ИРОСВЕХНИ ГЛАСЕНК, I ви>., 3 св., 1923. ^