Prosvetni glasnik

170

Просветни Гласник

парницу с немачки овдашњи печататељи. Колико се трошка изискује к свему томе? И опет сам жртвовао све Рода ради..." Занимљива би донекле била и историја те његове парнице и борбе, — али она не долази у оквир ових прилога. У почетку су Копитар и Вук мислили да ће Рјечник штампати у Давидовићевој штампарији, али се Рјечник, и поред оноликих неприлика^ могао дати у штампу пре но што је Давидовићева штампарија била потпуно готова. Копитар се за Давидовића и даље усрдно заузимао, — али није још много прошло а у њиховим односима наступа прилична хладноћа. ГТримивши сам целу редакцију и бојећи се да ће новине, због учестаних протеста читалачких ради књижевне полемике, остати без претплатника, Давидовић 12 јула 1818 огласи како од сада неће у његову листу бити свађаличких реценсија, итд. Такве је литерарне ствари после издвојио у познате додашке , али је Копитар, у осталом не без разлога, сматрао да је то уперено понајпре против њега и Вука, те га то стане одбијати од Давидовића. Уз то ће бити и других узрока. Давидовићева жена Савка — коју је Копитар онако хвалио у поменутом извештају — после годину дана брачног живота умре по порођају, а Давидовић се након неколико месеци — 26 јануара 1819 ожени другом девојком, Јеленом, о којој је Копитар у једном познијем извештају већ друкчије говорио. У колико је прва жена Давидовићева давала гарантије да ће финансијска страна његова предузећа напредовати, у толико је ову другу Копитар сматрао као један од узрока неуспеха у послу. Добровски је из Прага — први пут после толиких обећања — дошао у Беч у почетку новембра 1819. Давидовић га позове да му буде гост на слави о Св. Арханђелу 8 новембра. Уз њега је морао позвати и Копитара и Вука, који су се, опет ради Добровскога, морали одазвати позиву. Тако су сва тројица била на ручку, потом цело по подне и већи део идуће ноћи. Сматра се да је тиме тачни и строги Копитар учинио усгупак и жртву ради Добровскога. Има неколиких писама Копитаревнх из идуће, 1820, године, у којима пише Ханки како је престао ићи Давидовићу, а на једном месту вели како Давидовић сада дан и ноћ проводи у кавани при картама. Већ је 1821 Давидовић видео да не може даље издржати ни с новинама ни са штампаријом. Уз то се бојао да не прође зло и због догађаја у Далмацији, где је епископ Бенбдикт Краљевић створио био велику аферу својим радом на унијаћењу, против чега се донекле био заузео чак и Давидовић из Беча. Он се 3 августа 1821 обрати главним чиниоцима у Србији писмима и представкама, па 14 новембра пређе у Србију с уредним пасошем који је гласио на шест месеци. Из Србије се никада више није ни враћао у Аустро-Угарску. Поводом енергичног заузимања Митрополита Стратимировића 1822 против сваког, и српског и бугарског, штампања Св. Писма, морао је