Prosvetni glasnik

172

Просветнн Гласник

могао корисно употребити за упућивање српских трговаца, како их шпекуланти у Дустрији не би варали као до сада, те су српски трговци увек губили парнице, не знајући аустријских и угарских прописа законских. Давидовић и проти Ненадовићу препоручује Јована. — Копитарје, на против, далеко од тих хвала. Он у акту вели како Давидовић има •пасош на шест месеци, од којих су три већ протекла; отпутовао је са „познатим" Пожарцем, а обојица су, по општем мишљењу, код „оберкнеза" Милоша, „који је у Србији с1е 1'ас*о наследник Црнога Ђорђа". Врло је чудновато ово што одмах даље долази: њихов пут — каже Копитар — имазадаћу да они Милошеву кћер, којој је тек једанаест година, задобију за Пожарца, и тако да се, природно, обојица брзо обогате. Пожарац чак и нема свога пасоша. Могло би бити речи, вели даље Копитар, да ли Давидовић није по каквој руској поруци отишао Милошу. Али се тако исто и Младен, „Црнога Ђорђа министар", уклонио из иностранства и сада је код Милоша; а Младен је у пређашњем српском сенату увек био руски противник. Несумњиво је да је Копитар своја сазнања о приликама и о личностима у Србији добијао само од Вука. Давидовић се никад више није враћао у Аустро-Угарску, а Копитар никад није ишао у Србију — те се њих двојица никако више нису ни видели. Својим познијим радом, покадшто против Вука, Давидовић је још мање могао бити Копитару у вољи. Давидовић га, у писмима која Вук из Србије пише Копитару, по некад поздравља; то чини као према „старом пријатељу", али озбиљни Копитар већ није више тражио ни тих празних формалности. АНД. ГАВРИЛОВИЋ

КРОЗ СТРАНЕ КЊИГЕ И ЛИСТОВЕ НАСТАВА У БУГАРСКОЈ Данас када се доста говори о извесним смелим реформама које су извршене у послератној Бугарској, изгледа нам корисно да извадимо неколико обавештења о бугарској настави из једног чланка Д-ра Кацарова, професора на Университету у Софији, публикованог у Међународној васаишној смохари (МегпаИопаЈе Егаећип^б-КипсЈбсћаи). Настава — каже у главном писац чланка — има свуда две стране: материалну и моралну. Развијање прве зависи од финансијских средстава којима се располаже; развијање друге зависи од интереса и културе оних који се баве народним васпитањем. У Бугарској. ова два фактора била су увек довољно моћна да допусте правилно развијање и рационалну организацију школских система.

\