Prosvetni glasnik

182

Просветни Гласник

инструктивно се износе захтеви добрих буквара, одлике добрих читанака, обрада букварских слова, итд. Очигледна настава је један наставни принцип, а не засебан наставни предмет, како то неки дидактичари схватају. При анализи говорних елемената не треба ићи -— како се то обично ради — од реченице на гласове, пошто је тај пут заобилазан, апстрактан и компликован, већ ваља говорне елементе упознавати краћим путем: од речи ка гласу. Подела речи на слогове у општој припреми се сасвим одбацује, пошто ученици нису способни да тачно разликују слогове од гласова. Упознавање са реченицом и слоговима долази тек онда када се почне учити писање. Тако се у општој припреми истичу три главне радње: именовање предмета, разликовање речи од слике и предмета, упозиавање гласова. При читању неких места осећа се сугестиван утицај писца. Питање о односу између латинице и ћирилице и питање о упрошћавању облика великих писмена из наше азбуке, заиста су интересантна. Оснивањем наше нове државе истакнут је принцип равноправности двеју азбука ћирилице и латинице, — и упознавање деце са обема азбукама врши се још у основној школи. Као што аутор примећује, било би од интереса да се експерименталним путем утврди која би од ових двеју обука добила првенство у погледу лакоће писања и читања. Не мање занимљив је покушај упрошћавања великих слова према облицима малих слова, покушај који је још 1907 године први извео проф. Лука Зрнић у Просвешном Гласнику. Не треба много наглашавати добитак у снази и времену који би се постигао кад би се типови великих писаних слова свели на типове малих рукописних слова. ^ Ако ништа друго, било би омогућено истовремено учење обеју врста слова, што би несумњиво олакшало писање и учитељу и ученицима. Примедбе које би се могле учинити овој ваљаној књизи, не би могле умањити њену стварну вредност. Остављајући на страну неке грешке које пажљив читалац може сам исправити („станице" место „ситнице", „подражавају" м. „подржавају", „предања" м. „предавања", итд.), ми бисмо учинили некоје примедбе друге врсте. Наиме, ми бисмо више волели да је писац посветио коју реч више обради писмених састава, декламовања, граматике и краснописа. Речено је, до душе, оно што је потребно рећи једном учитељу, али кад се узме у обзир да ова књига није намењена само учитељским кандидатима, већ и стручним ширим круговима, онда би се могла пожелети мало шира обрада тих грана матерњег језика. За књигу ове врсте, која скоро до ситница претреса елементарну наставу, мало је, мислимо, седам листова за наставу декламовања, састава и граматике. Могло би се још поставити питање да ли су категорије дечјег развитка, онакве какве их Штерн излаже (супстантивни, акциони, релациони и квалитетски стадиум посматрања) дефинитивно утврђене. Ми мислимо да би се о том питању могло дискутовати,