Prosvetni glasnik

186

Просветни Гласник

оно што Г. Чубровић и не помиње, — било би важније, ако се, на интелектуалистичком становишту, призна зависност карактера од интелекта (Н. М. Поповић). У том случају утицање на стварање моралног карактера било би посредно, пошто би било условљено развијањем ума. Међутим, Г. Чубровић говори о вољи не као свесној способности која се развија мењањем, већ као о способности којој треба одредити „један правац непроменљивог кретања" (121). Рећи да навике одређују правац вољних радњи (140), значи не увиђати главну разлику између једних и других: док су прве нехотичне, механичке, без учешћа свести, друге су хотимичне, немеханичке, свесне. Ако се навике вежбањем и понављањем стварају и утврђују, те у току развића наслеђем прелазе с нараштаја на нараштај, јављајући се у облику нагона и више мање нужним начином (123, 124), онда тим самим престају бити вољне радње. Стога је боље рећи за навике да се утврђују, а не развијају (140). Али, за Г. Чубровића, навике су и свесне снаге. Јер, на једном месту, у одељку о љубави према свом народу „као навици друштвеног реда," он каже: „Те навике према свом народу, треба да буду такве да оне свесно и несвесно гоне појединца да се бори за опстанак и развитак свог народа" (165.) На другом месту — да наведемо још један пример—Г. Чубровић вели да се навикавањем развија морални појам права, а тако исто унутрашња слобода. На против, навикавање води механизирању, а не развијању. Г. Чубровић признаје да се наша воља путем навика механизира; па ипак, он ће речи навика дати шире значење, тврдиће да ће навика расуђивања свагда бити носилац самоинициативе и спречиће механизирање човечје воље. У ствари, та навика расуђивања била би несвесна свесна акција! А друштво би, по Г. Чубровићу, било срећно када би сваки појединац имао све оне навике које желимо постићи путем продуктивног рада и непродуктивног физичког занимања, „јер би навике такога појединца гониле на такве вољне радње које, као такве, чине срећу појединца и целине" (141). Та непрецизност у изражавању код Г. Чубровића доста отежава разумевање његовог дела. Иначе, Г. Чубровић има потпуно право кад тврди да је нужно при стварању навика јачати расуђивање о значају друштвеног реда, условима његовог постанка, начинима и погодбама његових промена. (Разуме се да се мишљење снажи не само ситематским већ и ненамерним радњама). Расуђивањем ученици стичу појам о друштвеном реду, сматрају га као нешто нужно, али не као нешто непроменљиво, не као своје дело које могу одржавати, допуњавати и мењати. У вези с тим, важан је и захтев да у васпитаницима треба гледати мале грађане и спремати их да разумеју шга је њихово право, а шта дужност, да их треба васпитати тако да у законима, у којима су обухваћена права и дужности, гледају регулаторе друштвених односа, да делају по њима и мењају их, ако су рђави (167). Само, и ту нисмо мишљења да