Prosvetni glasnik

302

Просвстни Гласник

искључиво правило да сви слогови морају бити отворени; томе се све потчињавало и све су се језичке измене у том правцу развијале; за наш савремени језик то не вреди: он подноси подједнако и отворене и затворене слогове. Па не само то. За наш се језик може, са приличном поузданошћу, утврдити како се у току историског развитка његовог мењала граница слога у појединим случајевима, од које су зависиле и гласовне промене и сл. Све то показује да за поделу слогова не може бити сталних правила за сва времена и све језике, него да се према сваком времену и према сваком језику мора то утврдити према природи његовој. Није тешко показати да старо правило, које сам напред навео, не вреди за савремени наш језик. Ако узмемо неколико примера у којима се иста гласовна група находи у почетку и у средини речи, то ћемо одмах видети. На пр. група ит, аш, гд или сл.: пшица : лотла; пшеница : леише; где : свагда. Познато је да се итица изговара обично шица, међутим лоаша се никад не изговара лоша; ашеница се изговара и шеница, а леаше се не изговара леше, где се обично изговара де, а свагда се само тако изговара и сл. То показује да су се поменуте гласовне групе изговарале на два различна начина: у почетку речи на један начин, а у средини речи на други. Како је поуздано да се аши - и сл. у почетку речи изговарало у једном слогу, јасно је да се аш у лоиша морало изговарати у два слога, дакле: лоа-ша; тако и у осталим случајевима. Имали смо дакле: ашица лоа-ша; аше - ни - ца леа - ше; где сваг - да. Овим се објашњава и гласовни појав губљења а у ашица и ашеница, г у где у почетку речи и не познавање тога појава у средини речи. Јер када је пт, аш, гд у једном слогу — непосредни додир двају сугласника не да могућности првоме да се развије у потпуности; он закржља, слабо се чује и у току времена потпуно се губи; када међутим аш, аш и гд стоје у средини речи, један сугласник припада једном слогу, други другом, међу њима се находи граница слога и први се сугласник може у потпуности развити. Зато се у почетку речи у поменутим групама а и г често губе, а у средини се речи не губе. На тај начин, њихови различни изговори дају и разлике у њиховој судбини. Таквим се начицима могу утврдити правила и за све друге случајеве на основу којих се могу дати општа правила о подели слога. Пре свега мора се разликовати иочешак сложених речи од осталог дела речи, и то онај почетак речи који уноси у сложену реч извесно значење, који, дакле, и сам за себе има извесно значење, па се и осећа