Prosvetni glasnik

340

Просветни Гласник

тивности самог живота. Да, и живот од времена на време, на великим неким конгресима сила, обара закључке и резолуције, корегира прогресе и слободе. Има, као и у породици и у држави, тако и у свету, и у самој замисли о свету, неколико тачака или упоришта који се не смеју померити са свога места, иначе ће се све срушити. Жена осећа ту тајну и ту геометрију жиЕота боље него мушкарац. Доказује то она сублимно лепа промена у женином животу после удаје. Погледајте озбиљну и добру девојку у таквом тренутку. Очи, које су увек гледале напред, гледају сад у себе. Ноге, које су увек трчале напред, корачају ситно и полако, као да нема више другог идења него од цркве па тамо до оне куће. Руке, које су махале с ветром, опустиле се мирно и послушно. Душа се тихо и кратко усељава у неку стару, вајкадашњу, увек исту причу.... Матица... Узлети високо, просветкује пир слободе и авантуре, па се онда спусти, не уме више да лети, жури забринута у кошницу, улази у њу да можда никад више не изађе из ње, или, по другој консервативности живота, да богату своју кућу остави новој генерацији, а она да, као у гроб, легне у трулу шупљину најближег стабла. Ма колико културна, ма колико ослобођена, једне извесне консервативности се жена никада неће ослободити. Свака је жена мајка, а тип, садржина и смисао мајке је консервативан, увек један исти, у сва времена, у свима приликама, у свима верама и народностима. Све се мења, усавршава или пропада. Само се мајка не мења, не може да се усаврши, али не може ни да пропадне. Стоји, увек иста, и чува нешто, увек исто, у животу. Што то чува? Јер, лепота живота се мења, пут живота се мења... Да, али смисао и светиња живота остају исти. Стародревни Божји атрибути у васељени, и стародревни мајчини атрибути на земљи. исидора секулић

ЦЕЗАР ФРАНК — поводом стогодишњице од рођења ') Цезар Франк, уметник чијој се успомени вечерас клањамо, био је један од најистакнутијих уметника модернога доба; био је једна од најмаркантнијих уметничких индивидуалности које су икада живеле у исто') Предавање држано 10 јануара 1923 на Народном Университету. У концертном илустративном делу узели учешћа: Г. Милан Јовановић-Браца, уметник на виолини, и његов брат Г. Душко Јовановић, пианиста, који су извели Сонашу Цезара Франка за виолину и клавир; затим Г. Милорад Јовановић, члан Београдске Опере, певајући песме Франкове: Венчање ружа и Разбпјена ваза и, најзад, хор ученица Музичке Школе, интерпретујући Сунце, композицију Франка за женски збор и клавир. За клавиром Г. Борис Зорко.