Prosvetni glasnik

180

Просветни Гласник

унапређење Рутеније и споразум с пољским мањинама — три специфично словенска задатка леже само у једг.ој држави. Пољаци имају један тежак проблем; да уреде своје односе с Русима и Мало Русима, док Руси и Југословени имају такође своје нарочите словенске задаће, како у погледу својих суседа тако и у погледу својих словенских мањина. Шта више, хаос у Русији јавио се у специалној форми као последица реципроцитета и узајамних односа код свих Словена (што наравно доказује да је он само привремен). Постоје знатне колоније руских избеглица у Чехо-Словачкој, Југославији и Пољској. У Прагу су установљени један руски Университет и помоћна школа, а такође и један украјински Университет. Чехо-Словачка се такође приближила Русији и за време рата помоћу својих легија. Али се истовремено велики број руских избеглица налази и у Берлину, Паризу. и Риму, у Енглеској и Америци, и свуда, а њихови су чланови појачали везе и са западним центрима. У културном погледу су и Руси и сви Словени принуђени, као и пре рата, на солидарност са западним народима. Њихове су везе с немачким народом нарочи го значајне, с једне стране због свог суссдства, а с друге стране услед својих мањина. Оно што је Немачка за северне Словене, то је Италија за јужне. Али ма да разлози близине играју одлучујућу улогу, економски су разлози такође од пресуднога значаја. Данас, на пример, курс има ту последицу да студенти из Југослагије, или из бзлтичких држава, могу да живе јевтиније у Немачкој него ли у Француској или Енглеској. На тај начин, чак и после рата, Немачка врши утицај над својим словенским суседима, као што се за време рата француски, енглески и американски утицај на све Словене знатно ув_ћао. У политичком смислу панславизам је хтео да узме известан правац, вероватно онај ка највећем словенском народу. Али Русија у својој данашњој декаденцији искључена је од вршења таквог једног задатка за једну дугу периоду времена, можда за читаве генерације; а како су у Русији све напредне партије, из разлога што су у опозицији према званичном национализму, биле ненационалне, или чак антинационалне, то нема изгледа за ма какву сагласност у корист једне панславистичке политике. Панславизам консервативних и реакционарних партија нико неће пожелети. Одмах иза Руса, Мало-Руси и Пољаци највећи су словенски народи ; али је Украјина сасвим неспремна да узме вођство, док су Пољаци у начелу противни ма каквој панславистичкој политици. Ако бацимо општи поглед на унутрашњу ситуацију словенских народа, долазимо до закључка да панславизам, за једно дуже време, може да буде само једна културна и морална сила каква је била и пре ратл. Коларев програм словенске узајамности у новим околностима се