Prosvetni glasnik

Никола Томазео

269

те скуиа са Даниелом Манином и осталим народним првацима затражи да се Ломбардија и Венеиија — две покрајине подложне Аустрији прогласе аутономним. То га, разуме се, доведе у сукоб са подозривом Метерниховом полицијом, и он једне ноћи буде притворен. Томазеово ухапшење врло је непријатно одјекнуло у Далмацији, и кад се, 25-ог марта 1848 год., народни људи из Троједнице састадоше у Загребу да се договоре о захтевима који да се поставе бечкоме двору, двадесета тачка дотичне представке гласила је: „Сви политички преступници троједне Краљевине, именито пак списатељ и домовине вриједни син Никола Томазео, имаће да се пусте на слободу". Ово нам најбоље каже колико се већ онда Томазеова личност у народу ценила. За чувеног устанка у марту месецу 1848 год., народ ослободи тамнице и Манина и Томазеа, те у Млецима прогласи републику. Томазео постаде министар јавне наставе и као такав основа, између осталог, катедру за српски језик и књижевност. Кад су Млеци, после кратког времена, понова доспели у аустријске руке, Томазео је морао опет у изгнанство. Он се тада настани на Крфу, где је живео до краја 1853 год. Из Грчке пређе у Пиемонт, а отуда поново у Фиоренцију, где је остао до своје смрти. Умро је, као што видесмо, 1-огмаја 1874 год., а сахрањен је у Сетињану крај Фиоренције. 11 Не знам да ли би људе нашег језика интересовало да у потанкостима дознају којим је путевима и којим напорима Никола Томазео, као италијански књижевник и европски публицист, до свог великог имена дошао. То је, међутим, доста опширно испричао српски књижевник и Томазеов суграђанин Г. Данило Петрановић, у предговору ка београдском издању Искрица, које је 1898 год. објавила Српска Књижевна Задруга. Уверени смо, на против, да ће сваког српског читаоца интересовати да штогод више сазна о томе како и када је врли Шибенчанин, у своје зрелије даче, „чуо вилу словинску гди говори знаменитим гласом п,уши" његовој (Искриџе, I). Враћајући се 1839 год. —"дакле у својој 37 години V* другим навратком у своје рођено гнездо, Томазео ће у њему затећи свога од себе нешто млађег пријатеља Спиру Поповића, доста доброг за оно време знаоца српског језика, који је као Србин и српски публицист добро познавао племенски дух и душевне особине нашег народа. По упуству Поповићевом и његовом личном помоћу, поче Томазео да учи српски језик и да ревносно чита Вукове зборнике, а затим да и сам прикупља разне народне песме, којих се још као дете бејаше наслушао у самом Шибенику. Томазео, у свом српском делцету, с благодарношћу спомиње име Спире Поповића, који њему, човеку већ средовечном, измами први на уста матерњи језик. „Ако .ја — вели — око половице мога живота почимљем изуштати ријечи моје материнске, теби сам,