Prosvetni glasnik

Савремена чешка музика

457

зборови прашких и моравских учитеља и учитељица, прашкога „Сметане" и „Хлахола", и безброј других зборова, оперске установе, издавачи, од којих 1Јте1еска Везес1а чини напоре достојне дивљења залажући се за најмодерније струје исто као и за Дворжака и Сметану, стручни часописи, консерваторије, библиотеке, разна удружења, мисионари и пропагатори у иностранству, све је легло за име и част чешког народа. И резултати тако организованог рада виде се свуда, па и на пољу музичке уметности. Ми морамо са поносом да гледамо на жилаву активност братскога народа, морамо да му се дивимо, и морамо да жалимо оне народе који су, огрезли у ништавилу и површности, заборавили на лепоту личних националних преимућстава, потонули у поплави туђинске најезде, уверени да је то кокетовање са туђинском културом на уштрб рођене културе, нешто што ће изазвати дивљење цивилизованих народа. Ти народи и не виде да нису достојни сунца које их греје; они и не осећају да је друго учити се од искуснијега с тога да би се могла докучити тајна: како се постизава лично савршенство, а друго, учити се с тога да би се у море туђинштине утопило своје рођено национално Ја. Прво значи културу, друго значи некултуру. И народи првог уверења иду напред, као и чешки народ; док народи другог уверења нису достојни да стану уз оне народе који су стубови човечанства. Да ли бисмо ми смели да кажемо да смо разумели наше националне дужности, као што су их разумели Чеси? Да ли бисмо ми смели да кажемо да је свако срце у нас колевка у којој се са оданом љубављу негује наша рођена национална свест, наша рођена национална лепота, наш национални понос ? И ко би међу нама био први који би се смео бацити каменом на онога који, растрзан очајањем са евентуалних заблуда нашег племена, подигнута чела сме громко да нам каже у очи: чини ми се да наш народ није разумео своје националне дужности. Чини ми се да свако срце у нас није колевка у којој се са оданом љубављу негује наша рођена национална свест, наша национална леота, наш национални понос. Ко би смео да се баци каменом за таквим човеком који верује у мисију нашег народа и који нас опомиње на нашу најсветију дужност ? Ко би смео да се баци каменом за таквим човеком ? И да ли би се у ово опортунистичко доба које ми у нашој средини преживљујемо, нашао човек, одважан да нам, на своју рођену штету а ради нашег општег добра, каже горку истину, из оног узвишеног разлога што горка истина боли али и поправља.

МИЛОЈЕ МИЛОЈЕВИЋ