Prosvetni glasnik

И д е а л а н ч о в е к

521

његов може наћи частан посао, који би му обезбедио частан живот. Друштво које о томе не води рачуна, није морално друштво, и пре или после мора пропасти. У том смислу сваки човек жели и мора желети да буде богат. Али између богатства и богатства има разлике. Да човек буде богат толико колико је потребно да би могао живети пристојним човечанским животом, то је лепа и оправдана жеља, коју не само сме, већ и треба сваки да има.Таква је жеља јемство за усавршавање и напредак. Идеалном човеку таква жеља доликује у пуној мери. Али када се жеља за имућношћу ради пристојног културног живота извргне у безобзирну жудњу за гомилањем богатства, у такву задихану жудњу у којој се бацају под ноге сви обзири према правди и закону, у којој се част пренебрегне, ближњи лактовима гура у амбис, све препоне морала и савести газе и руше — онда је таква жудња безумље и гнусоба, која не само срозава човека на степен анималног егоизма, већ гнусоба која мора да изазове револт код сваког честитог човека. Идеалан човек није и не може никада бити безочан тркач за уживањем и материалним сјајем. За њега поред материалног постоји и духовни живот, и тај духовни живот управо и уздиже човека изнад осталих створова природе. Он зна да срећа није у богатству, већ у унутрашњем миру и спокојству. То пак душевно спокојство могу имати и сиромаси, а то значи да и сиромаси могу бити сретни. Шта више, баш је сиромаштво, ако се хоће, један од повољних услова агилне борбе за успешну кариеру. Богатство је сумњиво преимућство, које може да размекша, омлитави и исквари младог човека, док га сиротиња пре може да очеличи, развије и оспособи за животну борбу и активан живот. Отуда је већина славних и корисних људи сиромашног порекла. Обратно, душевно спокојство не мора имати сваки човек који је богат. Како би се иначе могла објаснити самоубиства бесних богаташа? Најзад, шта је крајњи циљ свему томе гомилању богатства ? Може ли се богатство овековечити за неки живот после смрти? Сав тај раскош, сјај, луксуз, звекет злата, претвориће се једнога дана, зар не, у мрачну раку која се зове гроб, и која се налази тамо на оном тихом месту где не постоји никаква разлика међу људима. јест, „кад човека самрт нађе" како лепо каже. песма — „ништа собом не понесе, већ скрштене беле руке и праведна дела своја". Зато мудро и добро поступају они богаташи који своје богатство пласирају у добротворне сврхе или културне споменике. То је још једини начин да богатством обезбеде живот и после смрти. јер историја не води рачуна о богатству, већ о делима која човек за собом оставља. Отуда Диоген и Сократ живе још и данас, и ако су били пуки сиромаси, док је милионима бесних богаташа који су до сада живели и умирали, ишчезао сваки траг за увек!