Prosvetni glasnik

Научни Преглед

561

зиданик. У крају, пак, у коме су зкдци били ретки или их никако није било, наредбом владалачком су пресељавани из других крајева; да би се 'арханђеловски манастир у Призрену снабдео са довољним бројем зидаца, Душан му је на тај начин изишао у сусрет : И присели царство л\и зкдце иск Пноукм. 1 ) У тој линији мисли неминовно се наилази на симптоматично сел© Сараорџи, које је служило грлдозидднинг смедеревском, 2 ) на негдашњи Осат, крај професионалних грађевинара, на Дебар (Дибар или Дибру), у коме су вековима настањени професионални грађевинари који су, до скора, у нас цркве зидали и писали. Можда се форма средњевековној организацији грађевинара може нронаћи по трагу доскорашње организације Осаћана и Дибралија или по трагу организације дунђера из власотиначког краја, нарочито оних из Црне Траве, која је, под ударцима капиталистичког грађевинарства, већ почела малаксавати, па је, готово, и сасвим малаксала. Сшргун (стркгоунк) је кожар, који је редио коже. Да је стргун сеоски занатлија који је коже редио не само своме феудалном господару (манастиру и властелину), ако је његову газдинству припадао, већ и .себрима, ако је оделито као себар живео и радио, ван сваке*је сумње. Позније су, кад су у градовима (као, на пример, у Скопљу, у коме је у XVI веку било око 700 кожара) засноване кожарске радионице, стргуни представљали крупан број градских занатлија. Седлар (сЈдларк) је, такође, био сеоски занатлија; то потврђују и хрисовуље по којима се они уступају манастирима. 3 ) Изгледа да их је, осим појединаца по појединим селима, било и читавих насеља, јер се хрисовуљама уступају манастирима и село бедлареко 4 ) и селиште еедларк. 4 ) Да ли су седлари израђивали само седла, оно, дакле, што и сад седлима називамо, или и оно што сад зовемо самарима, тешко је погодити. Што се мене тиче, склон сам веровати да су у седларе рачунати и они што су самаре (дрвенице са сламом наложене) израђивали, јер су они селима и караванском трговачком саобраћају били потребни у релативно знатним количинана. Клобучар (клокоучарк) се у споменицама нашим ретко помиње: један је, втр-кзо кловс>\'чарк, дат цркви арханђеловој у Штипу, а с њом Хилендару; 5 ) други је Огао клоко^чдрк, који цркви св. Вознесенија у Штипу приложи лозик. °) Клобучара је било, извесно, и по градовима,

Исти, 696. 2 ) Чед. Мијатовић: Деспот Ђорђе Бранковић. 3 ) М. С. Милојевић: Дечанске хрисовуље. — Љ, Ковачевић: Светостефанска хрисовуља. 4 ) Ст. Новаковић: Законски споменици српских државасредњега века, 659 и 739. 8 ) Ф. Миклошић: Мопитеп(а зегИса, 63. с ) Ст. Новаковић: Законски споменици српских држава средњега века, 766. проовЕхни глдсник, 9 св., 1924. 36