Prosvetni glasnik

724

Просветни Гласник

изврсност методе, коју су у то доба звали директном методом. Остало је још само да се пређе на дела, и то је и учинио министар 1.еу§ие5 1902. * Може се рећи да 1902 година обележава један важан датум у историји наставе живих језика. у Француској. Захваљујући истрајности и ауторитету људи као што су наши генерални инспектори рјгтегу и Ноуе1ачие, била је уведена једна дубока реформа у нашу дисциплину, и — што се.није десило нигде на другом месту — та реформа могла је да триумфује јер се умео наметнути свем особљу и циљ који треба постићи и, у извесној мери, метода коју треба употребити. . Шта се видело у Француској пређе ? Ох! могла би се одржати читава конференција, — и она би била понекад врло интересантна, — о стању у коме се налазила настава живих језика пре 1902, или бар за време прве три четврти века. Најпре, задуго, наша настава била је у рангу пријатних вештина, и ученици који су хтели да се користе њоме морали су да плаћају нарочиту награду као за часове из музике и играња. Резултати такве наставе били су у толико мање бриљантни што је, не говорећи о равнодушности родитеља и ученика за један предмет чију важност нису разумевали, наставно особље било потпуно недорасло за свој посао. Професори језика су се регрутовали ма где и ма како; за наставника се примао свако ко је ма и површно знао који страни језик; ниједан професор, разуме се, није имао педагошке спреме, и сувише често наставници нису умели да улију ученицима поштовање. Од 1848, Немци демократе које је била прогнала из Немачке велика политичка реакција, ушли су у наше школске заводе. Како се, под таквцм условом могла развити ова настава ? Рат 1870 мало је раздрмао апатију Француза, и, видећи немачке официре где течно говоре француски, људи су тада разумели важност живих језика, и осетио се известан покрет у корист наше дисциплине. У то доба министар Ж. Симон увео је писмени испит из језика на матури и заменио Немце прогнане 1847 Алзашанима који су били оптирали за Француску. Макар колико да су ови били достојни интереса, они нису имали ни више педагошких особина, ни више ауторитета од својих претходника. Требало је чекати до близу 1890 да би се професор живих језика у нашим лицејима и колежима ставио у исти ранг као и његове колеге, јер је имао исту педагошку вредност и исту професионалну спрему, и јер је његова дисциплина била најзад добила право грађанства у нашој настави. Али методе, питате ме ви ? Какве су методе биле употребљаване у овој настави која је тако дуго била жртвована ? Ништа их није утврђивало, и сваки професор имао је своју методу. Треба доћи до