Prosvetni glasnik

206

Просветни гласник

Томе се придружује још нешто што се при оцењивању никад не узима у обзир а то су: таласне кривине и радног и приказног капацитета ученикова у току свакога раднога дана. Већ неколико деценија педагози и педолози свих народа проучавају деловање умора од наставе на квалитет ученичког рада и приказа. Сикорски, Бургерштајн, Бине, Нечајев, Лај и други утврдили су: да број грешака и у писменом и усменом приказу стоји у тесној вези са степеном замора код ученика. Писмени школски задаци, истина, не дају се четвртог и петог (!) часа. Али се и оба последња часа пре подне, као и првог часа по подне мора и предавати и пропитивати-оцењивати и поред знатно смањене радне и приказне способности и ученика и наставника. Извесни наставни предмети — при часовном (и од 35 мин.!) начину рада и долазе у распореду претежно тих последњих часова. Али шта вреде научна искуства из педагошких и психолошких лабораторија кад социјално-политички и привредни разлози мрве многе савремене педагошке захтеве, те о-стајемо, ево већ преко двадесет година, са петочасовном полудневном наставом! А није та плима и осека наставничко-ученичких способности само дневно периодична, већ стоји у вези и са периодичношћу годишњих доба. Космички условљен нервни немир у пролеће и млитавост јунских дана повлачи знатну осеку ученичког капацитета у приказивању. Ипак су код нас баш у јуни смештени толики испити и завршна одлучивања о годишњој оцени. Тешкоћу при оцењивању причињава, најзад, и духовна разноликост ученика, која проистиче из њихове типолошке припадности. Познавање ученика није довољно без знања коме типу он припада, па према томе и како ће реаговати при својим одговорима усмено а како писмено. Наставнику је, и несвесно, увек најблискији ученик типа коме и он сам припада: визуелни, акустички или моторични. И ако је, рецимо, наставник језика претежно акустичар, биће увек склон да теже узима и строжије оцењује неминовне изговорне погрешке својих ученика претежно визуелног типа, док ће, напротив, погрешке у „читању с листа" акустичара блаже узимати. Место што се нервира што мора и по 5—6 пута да иеправља правилним изговором исте речи погрешан ученички наглаеак, на пр. у немачком код глагола с предметком или какве сложенице, позлавајући тип ученика пустио би га да неколико пута испише реч и обележи нагласак и да се оком поправи тамо где му ухо не досеже. Ако је математичар визуелног 7ипа, мораће се стално обуздавати при оцењивању ученика акустичног типа што нису у стању лако да замисле, рецимо, ни све