Prosvetni glasnik

376

Просветни гласник

се мора саображавати интересима и потребама друштва, коме она има да служи. А шта Ниче сматра у овом погледу за најгоре, то је чињеница, „да се савремена школа у свему свом васпитном пословању руководи чисто утилитаристичким мотивима, као и моментима социјалних интереса, чиме постаје неспособна да својим васпитаницима преко наставе пружи могућност да могу заволети апсолутне и вечне вредности, да би могли и умели стремити њима. Кад само друштво прокламује школске реформе, оно има на уму само реалне, практичне захтеве садашњице а никако и више човечанске идеале. Чак се и потреба моралног утицаја школе на омладину, које друштво «стиче и поставља својим захтевом, одликује некаквим добродушно-млитавим, умереним и летаргичним филантропизмом са јако израженим еудонизмом. Свеколико Ничеово учење о свету и природи одликује са јетким антиеудоиизмом. „Зар ја тражим срећу? — Ја тражим дела!", говори Заратустра. „Зар сам ја фалш (лажан) играч?", узвикује он с негодовањем, кад му је судбина бацила у руке изненадно неочекивани дар. „Добро је само добро и ја га само зато и волим, што је оно добро, а не и зато, што оно увеличава и умножава моју земаљску срећу и срећу људи уопште." У том духу, духу љубави према вечним и апсолутним вредностима и духу презира земаљске среће, Ниче хоће да васпитава будућа поколења. У области етичког утицаја школа се ограничава на просте поуке, пошто ,,по Сократу" доиста може свему научити. Али учити некога моралу, толико је исто-тешко, колико је мучно остварити тај учени морал у животу — вели Ниче. Треба развити здраве и јаке моралне инстинкте и моралну вољу, а то се може постићи само примером, животом, дугим навикавањем и опитима а никако „по књизи". Тамо, где животне праксе недостаје, тамо на ум и душу васпитаника мора утицати пример великих и знаменитих људи, — живот, који су васпитаници, по мишљењу Ничеа, обавезни из основа простудирати и научити. Овде се мисли на живе примере и примере знаменитих личности, које ће пластички приказати учитељи-уметници својим пригодним предавањима. Када се дечак и младић, по речима Ничеовим, упозна са делима, продуктивном вредношћу, животом великих и знаменитих личности — тај их живот неодољиво привлачи и они почињу да га воле свом душом. Од тога момента, младић би био посвећен за члана братства културе. Ниче мисли, да је најбољи доказ способности једног младог човека да постане образованим и културнихМ човеком у вишем значењу тих речи, баш у томе, што та способност развија и љубав према душевно великим и знаменитим личностима, одушевљавајући се њима и стремећи путевима њиховог живота и рада, да би се уживели у њихов дух