Prosvetni glasnik

О лепом

463

Међутим, да ли је уопште појам лепог или, како би Платон рекао, идеју лепог могуће дефинисати? То је, као што ћемо видети, немогуће. Под лепим се подразумевају све, бесконачне по броју, манифестације лепих објеката у уметности и природи. Шта више, овај се епитет, ма да сасвим погрешно, придаје и стварима које немају никакве везе са естетиком. Тако н.пр. говори се о „лепој" радњи, „лепој" хируршкој операцији, „лепој" машини, „лепој" теорији и.т.д. Естетика се бави само лепим у уметности и природи, а по неким естетичарима, само лепим у уметности. Како су, рекли смо, манифестације лепог бесконачне по броју, како је,дакле, могуће дати једну једину дефиницију леиог? Пре свега, лепо се јавља у свакој појединачној уметности у безброј облика; затим, лепо се може посматрати са разних становишта. Овој последњој околности има се благодарити што у филозофији имамо толико теорија о лепом колико је било естетичара (рационалистичку, метафизичку, психолошку, социолошку, виталистичку, нормативну, мистичку и.т.д.). То је сасвим разумљиво и лежи у природи, иојма лепог, као и сваког појма уопште. Шта је појам? Ниш није тачније рекао од Канта: то је оно што ми сами у њега стављамо; оно што из самог мислећег субјекта произилази. Такво сазнање ако је у исто време нужно и општеважеће, Кант назива сазнање а рпоп. Ово последње је очигледно нетачно, јер само научна или објективна сазнања могу бити нужна и општеважећа, а никад филозофска или субјективна. Историја естетике то нам најбоље доказује; она је, у ствари, историја естетских појмова у које је сваки естетичар стављао оно што је замишљао. Отуда толика разноврсност и богатство естетичких система у филозофији. Међу њима нема никакве сагласности, јер сваки је од њих посматрао ствари са своје тачке гледишта. Један страни естетичар изјављује да је „фрапиран хаотичном разноврсношћу филозофских мишљења". У истини, филозофи се не само не слажу у питању шта је лепо, него и у питању шта је естетика, па чак и шта је сама филозофија. Свуда су они у противречности. После свега, један обичан човек би узвикнуо: каква је онда та парадоксална наука; шта вреди онда филозофија; шта ми из ње можемо да сазнамо? Међутим, ево у чему је ствар. Оно што јесте, то је домен науке, а оно што ми мислимо да јесте, то је домен филозофије. Пре него што су људи мислили они су веровали, а пре него што су знали они су мислили. Религија је претходила филозофији, а филозофија је претходила науци. И данас, има људи који се бави науком, других који размишљају о науци; први су научнаци, други филозофи. Али, „вредност филозофије, не може бити научна. Оно што је, по самој својој функцији, непроверљиво, не може имати вредност истине". Филозофија је,