Prosvetni glasnik

528

Просветни гласник

Намеснички режим после смрти кнеза Михаила био је режим просветитељства. Његови министри просвете унапређују кнезМихаилову културну линију са више научне поткрепљености и убеђености. Интелигенција српска тога времена нарочито је заљубљена у науку тадашње Европе. Идеје те науке још су за извесно време рационалистичке и духовне и полазна им је тачка да првенство у напретку припада идеји, уму и духу. Оне су у суштој противности са историским материјализмом који ће се деценију доцније, сумњивом заслугом Светозара Марковића, сручити жестином правог отрова и на нашу примитивну, а доцније у својим патријархалним темељима поткопану средину. Људи Новаковићева времена и кова, кад су били просветитељи, веровали су још у народну свест и у васпитне функције просвете, веровали у благодати и сигурне резултате просвећивања народа. У ред тих људи спада и непосредни претходник Новаковићев за време намесничког режима др. Димитрије Матић који је својом концепцијом културног и широко образованог човека припремио пут реформи Стојана Новаковића. Пред његов долазак за министра просвете просвећеност у Србији изгледа овако: око 500 основних школа са 620 учитеља и 22.000 ђака", 18 виших и нижих гимназија и реалки, од чега само две потпуне, са 109 наставника и 1700 ђака; једна учитељска школа са 60 ђака; једна богословија са 280 ђака', једна виша женска школа са 230 ђака и Велика школа са 3 факултета и око две стотине ђака. Ни у погледу зграда, ни у 'погледу квалификованих наставника, а ни иначе та слика опште српске просвећености није у то време била много задовољавајућа и зато није никакво чудо што су људи као Матић и Новаковић покушавали да својом реформом обухвате све гране народне просвете. Међу најзначајније потезе Стојана Новаковића спада свакако његова реформа основне наставе. У инструкцијама од 1844 године предвиђено је да се у основним школама српским спремају ученици — па чак и ученице до 10 година — у циљу да буду, као што се занимљивом формулом онога времена казало, „добри хришћани, честити људи и корисни грађани". Али нигде није наређено да се школе морају подизати. Тек 1857 наређено је да се у свакој општини мора подићи школа. Заслуга Стојана Новаковића лежи у томе што је у закон од 1882 — који је издао за време свог трећег министровања али на којем је радио и за време свога ранијег министровања — унео модерно начело о обавезној настави све деце у основним школама. Свега једна реченица у том закону — али добро садељана — претставља огроман скок у просветној концепцији не само тадашње Србије него и многих земаља њене