Prosvetni glasnik

Осећање одговорности према нацији

677

тање и да ће Шумадија поново постати — београдски пашалук. Многи народни прваци, захваћени психозом опште малодушности, већ су се озбиљно спремали да беже из Србије, бојећи се за себе и своје животе. Тада се нарочито истакао својом присебношћу и разборитошћу Доситеј Обрадовић, најзначајнији српски књижевник и просветни трудбеник тога времена. Неколицина од првака, спремајући се да напусте Србију, позвали су Доситеја да и он пође са њима. Али, на њихово велико изненађење, седамдесетогодишњи старац им је одговорио ове заиста класичне речи: „Ја сам добегао у своју отаџбину, па сад, ако она страда, нека и мене погазе турски коњи". У колико су прилике биле из дана у дан све теже и озбиљније, утолико је и код најхрабријих вођа и народних старешина преовлађивало све црње песимистичко расположење. Чак и сам Карађорђе, у једном тренутку опште депресије, скоро је клонуо духом. То се дагодило 16 августа 1809. Дошавши са бојнога поља у Београд, Карађорђе одмах похита Родофиникину, руском конзулу, на саветовање. Али, чим стиже, дозкаде страшну веет да је и сам Родофиникин већ напустио Београд и, заједно са својом пратњом, прешао у Аустрију. У руском конзулату Карађорђе је затекао само Доситеја и архимандрита Сгшридона Филиповића, који нису знали да му одговоре на питање, зашто је отишао Родофиникин. Сав очајан, а свестан страховитог положаја у комс се у томе часу налазила Србија, Карађорђе их нервозно запита: „Па сад, шта да се ради? Народ је и без тога јако смућен и поплашен, а сад ће се још више забринути и узнемирити?" Архимандрит Спиридон је немоћно ћутао, али Доситеј скупи сву своју снагу, прибра своје мисли и са много одлучности одговори Карађорђу: — Господару, поступак је Родофиникинов са сваке стране незгодан . . . али се ти поуздај у Бога и сада, као што си и досад увек радио, па се не бој никакве силе, ни људске, ни непријатељске! Само те молим, Господару, да се ти не смутиш, да не клонеш духом и да се не изгубиш . . . Ти си се, Господару, са овим народом, у име Божје, подигао против Турака, да збациш јарам тиранства са српскога врата; освојио си толике градове; турске си силе . . . дочекивао, надбијао и из Србије истеривао, без Родофиникина и без ичије помоћи. Бог милостиви . . . надам Просветни гласник бр. 12 2