Prosvetni glasnik

706

Просветни гласник

тифа као један мајсторски изведен ударац противу и њима толико мрске језуитске биготерије. И Молијер је услед тога нашао у њима доброг ослонца и ефикасне заштите противу срџбе и повике реакционара. Сасвим другачија^ неупоредљиво неповољнија била је Стеријина ситуација. У оно бурно доба, његова комедија није сусрела симтгатије — или барем само и разумевање — чак ни једне интелигектне мањине. Она се учинила свима, целом побуњеном српству такорећи, као једна опора дезавуација њиховог заноса и њихове борбе, као један дрзак памфлет противу њихових најсветијих осећања. Несрећа је била у томе што људи у свом борбеном жару нису препознали били оне разне Жутилове, Смрдиће и Лепршиће који су бајаги сложно са њима бранили народну ствар, па зато нису хтели, нису просто ни могли да разумеју песника који је безобзирно указао и ударио био на те штеточине. Случај уистину и није био толико прост и једноставан: ти надриродољубци били су се савршено мимикризирали и величакствено драпирали светом народном тробојницом, и када је онда Стерија распалио по њима, наравно да је и многим искреним, поштеним патриотама изгледало као да он цепа српску тробојницу. Једно свирепо, убилачко — јер неодољиво комично — цепање значила је и она високопарна фразеологија његових јунака која је уствари била озбиљна и искрена политичка фразеологија целе оне епохе и чијим су се карикирањем и стављањем у недостојна уста, услед тога, и многи честити национални борци осетили погођени. Стерија, дубок психолог и присан позиавалац своје средике, био је од почетка начисто са тиме да ће његова комедија неминовно изаззати такав одјек, такве неспоразуме и заплете; па ипак, он је без оклевања и зазирања извео свој смели потез, због којег је после имао готово исто оиако да се носи са целом српском јавношћу као и оиај његов Гавриловић са Лепршићима и Смрдићима. У фигури и случају тога Гавриловића, песник је фрапантно изложио целу горку, преболну историју свога политичкоу и друЈптвеног односа, али, крај тога, изнад тога — што је још много важније — уједно и свој најличнији начелни став према великом питању наше националне борбе и будућности. Он је тако, поред полемике и сатире — дакле, негације — дао одмах и афирмацију.