Prosvetni glasnik

710

Просветни гласник

\

би у свом Лепршићу створио једну од најзанимљивијих каргктерних фигура комичног позоришта, без обзира на околност да је он у оном бурном историјском тренутку та фигура могла да изазове и незадовољство. То се стварно и десило. Јер ако су већ она остала лица исто као и цела тенденција Родољубаца уопште вређали осећања многих наших националиста, колико је више морала то да чини фигура Лепршића која је истим тим националистима могла да изгледа као један дрски памфлет или као једна наказна карикатура којег од оних наших искрено родољубивих и слободњачких песника што су у то доба соколили и заносили наш народ. Наравно да су те осетљивости биле у ствари савршено неоправдане и безразложне; али оне су постојале; и оне су искрсле и-узеле маха са највећом жестином. Стерија је издржао ту буру са стоичарском мирноћом човека непоколебљиво убеђена у своју истину и неопозвано предана своме задатку. Њему се радило ту о једном великом потезу, о једном најузвишенијем човечанском протесту, пред којим кије било места за оклевање и ситке обзире. Зато он и није водио бригу о томе каказ ће утисак његов комад учинити на његове земљаке и како ће једна лреосетљива и кратковида публика тумачити фигуре Лепршића, Зеленићке и Жутилова — које, уистини, прететављају нешто бескрајно крупније и озбиљније, кего једну сатиру на „родољупце". Умети у индивидуалноме, у специјалном случају уочити и, после, приказати оно што је опште и начелно — то је ствар великог писца, великог уметника. Стерија ју је у Родољупцнма спровео, постигао у највишој мери; у томе је баш и главна чисто књижевна врлина комада. Али ову још надмашује племенита хумана тенденција пишчева као и оиа јединствена храброст, смелост, са којом је он ту своју текденцкју истакао. Родољупци су несумњиво једно од најхрабријих наших књижевних дела; једно дело које чини част српској литератури и српском духу уопште и може да послужи и у иностранству не само као једно врло позитивно сведочанство о присном етичком и културном хотењу нашег народа, већ и као један непосредан и најефикаскији потстрек и путоказ за свакога ка вишој, чистијој човечности. Тодор Манојловић