Prosvetni glasnik
12
Просветви гласник
већих српских песника, о којем су Љубомир Недић и Јован Скерлић донели негативан суд, који се у круговима широке и необавештене публике одржао све до наших дана, премда је последњих година много учињено за његову рехабилитацију. Овом приликом хтели бисмо да укажемо још на једну жртву Скерлићеве критике, на случај Светислава Стефановића, једногз од наших најзначајнијих модерних песника, о коме је Скерлић у више махова писао тенденциозно и неправедно, са очевидном намером да површно и брзо пређе преко многобројних високих одлика његове поезије, да би се зато што дуже задржао на хиперкритичком анализирању и филистарском преувеличавању његових тобожњих мана и недостатака. У својој мржњи према Стефановићу, која је била инспирисана више политичком нетрпефивошћу и личном анимозношћу него књижевним мотивима, Скерлић се заборавио у тој мери да је тврдио како је Стефановић више окретан верзификатор него рођени песник и да је његова поез.ија више плод богате лектире и књижевне културе него израз песничке инспирације и стваралачког талента. Скерлићев суд о Стефановићу прихватили су, без довољног критицизма, многи Скерлићеви ученици, следбеници и једномишљеници, који су ; та.ј суд толико понављали и често истицали, доследно и систематски, да је најзад и знатан део наших широких читалачких слојева иоверовао у тачноет овога суда. Прослава педесетогодишњице књижевног рада Свет. Стефановића омогућиће да се свестраније проучи и правичније оцени целокупна стваралачка делатност овог плодног, разновреног и значајног писца и да се већ једном приступи темељној ревизији Скерлићевог нетачног суда, како би се утврдило право место које припада Стефановићу у историји српске књижевности. После рехабилитације Лазе Костића, којој се приступило са пуно разумевања и добре воље, намеће се сама од себе и рехабилитација Костићевог најбољег ученика и следбеника Светислава Стефановића. Светислав Стефановић ушао је у књижевн:ст врло рано, још као ученик V разреда Српске православне Е :лике гимназије у Новом Саду. У књижевност га је увео проф. Јован Грчић, уврстивши његову врло успелу песмицу (Лаку иоћ) у свој књи-