Prosvetni glasnik

Поезија Светислава Стефановића

33

Идеју смене нараштаја, коју је Јован Јовановић-Змај изразио у својој песми Светли гробови, евоцирао је Стефановић у не мање успелој, али модернијој и савременијој песми Пролеће, у којој је филозофски и песнички евоцирао непрекинути континуитет „од праотачког до најмлађег гроба", спајајући прошлост са садашњошћу, али имајући истовремено пред својим духовним очима визију будућности: И осећам кроз мене како бије Дах тајни оних, што ће замном стићи, Будућноет дал.на што још брижно крије. У пупољку се то буде цветићи, Осећајући у себи врење пролећа — ,,'живота светског вечно подмлађење" — песник упоређује своју душу са младим дрвећем: Ко дрвеће и моја душа пупи, И са блаженством сан стварања снива. О, расти душо, пуштај жиле, упи Све сокове, из којих живот бива. Мађарски есејиста и књижевни критичар Ернест Казмер, у своме портрету о Свет. Стефановићу, објављеном у једном мађарском часопису, говорећи о Стефановићевој лирици, нарочито се задржава на овој песми „која можда спада међу најлепше творевине целокупне светске књижевности". Казмер даје успелу естетичку и психолошку анализу ове песме, а затим се осврће на одзиве тадашње српске књижевне критике: „Кад је ова песма објавЉена, српска критика, тада доста иидиферентна према песнику, нашла је одједном пуно хвала. Уважени строги критичар Богдан Поповић истакао је сродност Стефановића са Сили Придомом. Заиста, у Пролећу има нечег што потсећа на тога иначе хладног француског песника. Али, колико је француски песник ипак удаљен од Стефановићевог преданог обожавања природе! Од филозофски зреле поезије до пантеизма није далек пут. Онај, који је у непрекидним интелектуалним преокупацијама, из песма у песму испитује појаве око себе и у себи. Песник, окружен борбама, а усамљен увек, тежећи пантеизму, доспева до космИчких тајни." Просветни гласник бр. 1—2 3