Prosvetni glasnik

Правни положај српског сељака и заватлије у средњем веку 91

повреду па и за крађу — њему суди царев судија (чл. 103). Црква је увела обичај да господар пред смрт ослобађа своје робље, то може учинити и удовица и син умрлог (чл- 46 Д. 3.). Ови ослобођеници могу да се настане у вароши или на селу као „слободни људи" и да пређу у редове сокалника кли меропаха. Па и за свог живота господар често сматра за рентабилно да својим робовима додели парцелу земље за уживање и да од њих тражи не кућни, него тежачки рад. Дворско робље постаје сад аграрно робље. Тако је властелин Иванко г. 1350 настанио своје отроке на купљеној земљи и приложио манастиру. Нешто доцније је војвода Дмитр населио својим отроцима читаво село. Отроци, посађени на земљи („посадници") имају исте дужности што и меропси (чл. 67 Д. 3.). Тиме се положај робља побољшава, јер они постају наследно зависни земљорадници, који имају своју кућу и своје газдинство. Али тим самим се положај меропаха погоршава, јер се они у својој зависности од господара изједначују са дојучерашњим робљем. Цео тај систем потчињености, који је био на снази до пропасти деспотовине, објашњава се економским приликама и војним потребама оног доба. Држава мора да има извежбани сталеж војника — то су властела и властеличићи, увек спремни за рат. Сељаци обично не иду у рат, али њихова је дужност да својим знојем нахране племићку војску. Видимо да положај сељака у старој српској држави није био лак- Како вели један модерни историчар, „Турци су одлично знали да искористе тешко стање сељака у земљама које су нападали, да би га одвојили од властеле и привезали себи. Нема сумње да је Турска XV века са својим тимарским системом, са мањим порезима и већим поштовањем закона далеко била поодмакла пред својим хришћанским противницима. Турци обећавају сељаку да ће му бити много лакше живети под њима него под старим господарима. Под притиском племићке самовоље, ратних пустошења и терета, сељаштво би се обично поколебало и где није прелазило у отворене буне као у Угарској или бежало у Турке као у Босни и Славонији, оно је било добрим делом пасивно у очајној борби своје државе с освајачем (Бугарска па и Србија)". У тим речима има доста горке истине.